Senka

pexels-photo-556665

 

 

Senka je riba, što bi rekli, ribetina. Visoka i vitka sa pravim ženskim oblinama, baš kako treba i nešto većim grudima od proseka, možda dosta većim. Dekolte je obavezan po kome nestašno igraju njene riđe lokne, koje lepe poglede muškaraca svih starosnih dobi. Uvek ispravljena, čak pomalo neprirodno, kako bi sike došle do izražaja. Kosim crnim očima drsko gleda i kao da preti,  ,,ma samo probaj da me ne primetiš“. Kako gleda tako i hoda, drsko i odlučno. Kad ona prođe hodnikom firme, nastaje tajac, što zbog lepote koja nas u momentu parališe, mislim nas muškarce, što zbog zavisti, mislim na žene.

Stalna je tema po kancelarijama. Uh, kad žene opletu o njenom oblačenju. Te odakle joj pare, jer već tri meseca nije obukla isti odevni predmet, te odakle za bundu, te ovo su joj šeste čizme ove sezone, te ko je finansira, te ovaj, te onaj…  Prišivaju joj direktora neke banke, pa našeg direktora, đavo će znati šta je od svega istina. A ja to brate, ništa ne vidim, kao pralisan. Kakve čizme, kakav nakit, samo lokne na dekolteu. Misli mi se potpuno izbrišu, ne znam ni kud sam pošao. Pa se ko nešto namrštim, gledam na sat, kao u poslu sam, pa prevrćem papire kao tražim nešto što mi je jako bitno i naravno nju ne primećujem. Jest, probaj da je ne primetiš. Mislim toliko je ona lepa, da ja nju od te lepote ne mogu da vidim.  Lepota stane između mene i nje kao zid. Lepa žena i to je sve. Ne maštam ja o njoj, jer nije ona za mene. Da mi je žena ja bih crko od ljubomore, realno. Volim ja svoju Radu sa sve viškom na stomaku. Mada i Rada je mustra. S vremena na vreme, onako kao usput,upita za Senku a  fiksira me pogledom ko zmija žabu. Čeka neku promenu na mom licu, a ja neobavezno zevnem, nezainteresovano se počešem po glavi  i odgovorim nešto bezveze. A njen ispitivački  pogled me izbuši celog.

Nekako je i sposobna, mislim Senka,  svaki problem u firmi reši za čas. Uzme telefon i cak, cak, cak rešeno. Imam osećaj da njoj ljudi ne mogu reći ne. Sve što traži to i dobije. Pritom je uvek nasmejana i ljubazna, žustrih pokreta, energična. Nije mazna i usporena, a opet sve to tako ženstveno nosi.

U firmi bilo neko renoviranje i premeste me u njenu kancelariju. Trebalo mi je nekoliko dana da se priviknem na njeno prisustvo. Naviknem se ja i na njenu lepotu, postane mi nekako normalno. Počnem da je gledam, pre nisam mogao dugo. E ,a stvarno što ima stila. Baš se dobro oblači, bile su u pravu one ženetine. Prava žena, sve na svom mestu. Posmatram je tako dok mi priča nešto, ma sve je na njoj besprekorno. Gledam joj nokte, pa zar tako savršeni mogu biti ti prsti, svi ti pokreti rukom . Ništa na njoj niti štrči, niti je višak. Ali, oči mi stalno lete s dekoltea na njene usne. Pa šta, da neće da gledam zakopčala bi se do grla i ne bi stavljala onaj sjaj na usne svako pola sata. Ma, normalna žena skroz, s hendikepom što je lepa, pa je ne vole, pa ispredaju svakakve priče o njoj. I treba da pokaže šta ima i druge bi pokazale da imaju šta.

Radujem se ja svakom radnom danu. Baš mi ono prija kancelarija. Volim svoj posao. Primetila je da idem u teretanu. Krenuo sam sa malo jačim treninzima. Nije zbog nje, nego nekako imam potrebu. Pozvala me na kafu u obližnji kafić na pauzi. Skroz se kontamo, opuštena priča. Pa šta tu ima čudno, radimo već par godina zajedno. Ne bih ja moj brak dovodio u pitanje nikad. Kad smo se vraćali namestila mi je kosu u liftu. Pogledali smo se. Sanjao sam je noćas.

Ipak većina stvari nije onakva kakva izgleda da jeste. Ta savršena Senka  žrtvuje udobnost svog pravog života zarad predstave pred širokim narodnim masama. Ona živi u kući bez fasade gde je okućnica najnaličnija ciganskoj. Uvlači se u nju kao u pećinu, hladnu, nezagrejanu zonu sumraka. Istušira se i odmah pod jorgan. Zapravo, ne tušira se nego se poliva, jer joj ne radi bojler. Vodu greje u loncu na šporetu, tačnije na jednoj jedinoj ringli koja radi od četiri postojeće. Da, ne radi joj ni pegla. Besprekorno ispeglana Senka zagreva peglu na toj jednoj ringli i pegla svoje šanirane odevne predmete haj kvaliteta. Tako riđokosa lepotica svakodnevno menja izmišljene vremenske zone. Pod jorganom se pomoli Bogu i u pomoć pozove svog najboljeg druga-san. On je lako i bezbedno dovede do jutra i predstava može da počne.

Vratio sam se u svoju kancelariju. Nedostaje mi Senka više nego što bih da priznam. Skupile se one ženetine da laju. Kažu opet nova bunda na njoj i naravno  prišivaju joj opet nekog osamnaestog po redu. Eh, kad bi one znale ovo što ja znam o Senki kako bi se naslađivale i kitile je raznoraznim epitetima od jadnice, preko lažljivice, kaćiperke, šuše do nikog i niđe. A sve ovo je iskopala, ko bi drugi nego Rada. Kad žena namiriše drugu ženu, granica nema da se skenira sve od-do.

Priznajem, bio sam šokiran saznanjem o dvojakim aršinima zanosne Senke. Nekako mi više nije bila velika i nedodirljiva sve dok je juče nisam sreo na hodniku. Nasmejala mi se i prošla. I opet, kad je vidim zaboravim sve što znam. Ako je sve ovo istina ona je za mene potpuna čarobnica. Pogled mi padne na sočne sjajne usne, pa celi dan analiziram taj osmeh rešen da je pozovem na kafu. Hodam hodnikom da je sretnem i kad je ugledam nekako ne izgovorim što sam planirao. Sve mi nešto kao, ako me odbije ispašću blećak.

Krenuo sam kući s posla i na izlasku iz zgrade osetio poznati parfem. Senka je stavljala kacigu na riđu kosu, zagrlila nekog tipa pod kacigom i na kavasakiju nestala niz sokak. Da li je i kawasaki boy pripadnik  različitih vremenskih zona, ista sorta ili samo muškarac kome će neka Rada otvoriti oči… ako se uopšte išta može videti od tolike lepote.

Zvala me Rada da večeras idemo na neki koncert, a ja bih samo da mi Senkini savršeni prsti nameste kosu u liftu… ma može i u jazbini u kojoj sve funkcioniše na jednu ringlu.

 

By: Gospava

foto: free stock photos

Advertisements

Sinestezija

 

sinestezija 2

 

Zaljubila  se, jer ona  voli da se zaljubljuje. Ona zna da nije On ono sto želi da vidi. Ne želi da vidi, jer samo tako ona može biti zaljubljena. Da bi sebi priuštila luksuz slatke opijenosti koja rezultira dubinskim sjajem njenih očiju, ona pribegava delimičnom, filtriranom slepilu. I živi tako sa falsifikovanom slikom kojoj je sama  dodala boje po sopstvenoj želji. To nisu obične boje. One su intenzivne, a istovremeno  nežne. Na momente tako lepo razlivene i imaju ukus da bi ih pila i pila… dok se od te opijenosti ne onesvesti. I tako se ona zaljubljuje potpuno svesno.  Najvažnije je da u stanju zaljubljenosti  blista. Na ulici primećuje da se pogledi, kako muški tako i ženski nešto duže zadržavaju na njoj. Strašno je kako se ona jako zaljubljuje. Leti, odlepljena od svakodnevnih gluposti kojima je pre ovog uzvišenog stanja pridavala značaj. I što je najneverovatnije, ona potpuno vlada ovim stanjem. Ne predaje se ona bezglavo falsifikovanom liku koga je stvorila, jer joj tako odgovara. Neee, ona samo uzima hormon sreće. Ovladala je veštinom zaljubljivanja. Ništa na svetu nema tako moćan efekat kao zaljubljivanje. Pun si radosti, sve je lako ćemo, bore- ćao, boleštine- ćao, razne dijete- ćao… Udarni talas je praćen serijom neprospavanih noći . Potreba za hranom išezne,pa kilogrami spadnu za tili čas. Ne oseća glad, ni umor , jer joj je duša nahranjena. Snage u njoj za najmanje tri života. Puca od energije . Stiže u teretanu, na sve koncerte i izložbe. Stiže na posao, pijacu, kuva , sprema puna poleta. Važno je da je sve u njoj, na njoj i oko nje lepo.Pored svega ovoga nađe vremena da se zahvali Bogu, uz molitvu što je poslao čoveka u koga može da se zaljubi. Ne može to biti bilo, to mora  biti pogodan materijal , kome će ona , na neko vreme, dodati par sitnica i uživati u naklonosti gospodina savršenog. Budi se srećna i umiva se s ogromnom euforijom u susret novom danu, koji joj  zasigurno nosi nešto lepo, najlepše.To iščekivanje da zazvoni telefon, ta igra zavođenja i dominacije je  ispunjava i svakodnevne probleme čini tako mizernim. Pa se pogleda u ogledalo i vidi srećne oči. Lepa žena,  skroz na skroz. Cakli, pa joj se kosa sama od sebe namesti kako treba. Jako je važno da ga retko viđa da se ne bi suočila s njegovim Manama, jer onda njen falsifikat nestaje, s njim i savršena linija, sjaj u oku, problemi okupiraju mozak… Hej, pa kako sve ovo podnose realni ljudi?

Svaku zaljubljenu ženu na ulici ona stoprocentno prepoznaje.Prvo je mislila da je zaljubljenost jedno i po stanje. Ako je trudnoća drugo stanje onda je logično da je  zaljubljenost negde između prvog i drugog stanja, s dugonaglašenim i poooooo. Ah, posle je shvatila da možeš biti zaljubljen i kad je drugo stanje daleko iza tebe. Pa sad ne zna koje je tačno stanje. Toliko je delotvorno da joj ne odgovara ni jedan  redni broj. To je definitivno nekakvo stanje sinestezije, kad se pomešaju čula bez ikakvog reda, a njoj  dobrooo…

Zaljubljuje se otprilike na svake tri, četiri godine. Odabrala je tu iluziju kao eliksir mladosti, na koju se  eto,  poštapa već godinama. Taman dotera liniju i  zaustavi bore pa sve to održava do sledećeg zaljubljivanja. Nekad joj toliko fale leptirići, da u zaljubljeni par na ulici gleda kao ćelava žena u duge kose neke lepotice i tad se javi strah da će cunami praznine da grune na njene oči.

Kad uhvati sebe da već neko vreme ogovara koleginice, da je nervira sve oko nje, ona zna da je krajnje  vreme da se zaljubi. U koga? Na vidiku nijednog po njenim merilima.

Kad ga nema na javi njena podsvest ga pozove u san. Tako se ona poslednji put se zaljubi u snu. I nikada jače kao tad, mada je to shvatila nekoliko meseci  kasnije. San je bio živ da življi ne može biti. Nepoznati muškarac , ne seća se ničega osim pogleda njegovih očiju i isprekidanog daha. Njeni dlanovi bili su na njegovim obrazima. Gledali su se i ćutali jer su reči bile nepotrebne. Par dana je bila pod utiskom. Njenom oku se vratio stari sjaj. Njen muž obožava taj sjaj. Da, voli ona svog muža i trudila se da se zaljubi ponovo u njega, nekako. Nije išlo, baš nikako. Varala ga je godinama  u svojim mislima, fizički nikad sve do pojave gospodina iz sna. Nije mogla više nazad, a izgleda da nije ni htela. Taj beg od stvarnosti bio je njena  tajna fascikla dobro čuvana, ušuškana među džemperima, maramama i potkošuljama isprskana njenim omiljenim parfemom.  San je ispričala  nekim prijateljicama i naravno nisu pridavale nikakvu važnost. San kao san. Uljudno su  je saslušale i skrenule priču na nešto njima bitno.

Sećala se sna s vremena na vreme ,retko,  sve dok  u holu pozorišta, čekajući premijeru ,,Staklene menažerije“ nije ugledala poznate oči. Počela je da se trese, srce joj je tutnjalo u grlu dok je prijateljica upoznavala sa tatom druga njenog sina. Bio je sam. Čudno , ali sasvim nebitno. Ona nema pojma kakva je predstava bila, ni scena, ni glumci, ništa. Samo oči iz njenog sna i vibriranje dlana od malopređanjeg rukovanja.   Kad se završila predstava tražila ga je pogledom, bezuspešno. I to beše sve. Ona je znala da to nije kraj. Kad tad…

Bila je zaljubljena kao nikad do tada. Znala  mu je samo ime i boju očiju. S teškom mukom se suzdržavala da prijateljicu bilo šta upita o njemu, nije joj baš bila pouzdana. Niti je jela, niti spavala ravno pet dana, a nasmejana i odmorna kao da je tek stigla s nekog egzotičnog putovanja.   Dan je počinjao s njim i završavao se s njim u mislima i tako tri meseca. Samo flashback pozorišnog hola. Nekome bi to bila patnja – njoj mlazni pogon. I naravno da je potpuno nemoguće da tolika snaga misli ne dozove čoveka iz sna. Prizvala ga je zaljubljenija nego ikad u životu. Kojim li se silama puna tri meseca jadničak odupirao magnetnim strelama koje je emitovala na sve strane non-stop.  Sledeći susret nije bio ni najmanje neočekivan za nju. Ona ga je čekala i opet bila potpuno nespremna. Ponovo drhtanje, srce u grlu, oznojeni dlanovi… Ni on, ni ona nisu imali kud od strasti koja se svim silama nije mogla sakriti.

Pre nego što je uzeo njen broj telefona rekao je da se od prvog susreta s njom pitao ,,šta je motiv ovoj ženi?“  Nasmejala se ne želivši otkriti svoju lucidnost. Ni on ne sme nikada saznati da joj je nasušna potreba. Mada, ko je uopšte on, pitala se i znala, da ga je ona iscrtala baš onakvog  kakav njoj odgovara.

Predlagala je svojim skoro beživotnim prijateljima da bi bilo lepo da se zaljube, makar u umetnost,ako već ne u ljudsko biće.  Gledali su je zblanuti pogledom ,, još mi samo to fali u životu i ovako ne znam kud bih pre“. Ah, šta je briga, savest joj je čista, a oni nek vuku svoj pozamašan višak kilograma, neka se muče dijetama kratkog daha, neka skreću pogled s ogledala svakog jutra. Slabići. Beže od ovog uzvišenog stanja opijenosti , zbog  straha da će biti ostavljeni, polomljene duše, skrhani, emotivno unakaženi… a stvari su tako jednostavne dok ide-ide, kad ne ide baciš novu skicu na papir, pa joj polako dodaješ boje i mirise, pa zvuk… Stvaraj, jer se ugasiti ne smeš.

Ipak, ko ne zna da pliva neka ne skače u vodu.

 

By: Gospava

foto: Miki fotograf

Valerija

rok koncert.pngPosle koncerta

Častili smo se u klubu pivom. Osećao sam se kao posle dobrog seksa, isceđen i zadovoljan. Koncert je bio dobro posećen, sve je štimalo, razglas, rasveta, Grubi nije bio puno pijan, što znači nije lomio palice, mene je glas poslužio, onako baš. Menadžer Beli nije dramio za divno čudo.

Zadimljena prostorija nam je ovako posle nastupa u rodnom gradu bila druga kuća. Niko nije nigde žurio, nizalo se piće za pićem i tako dobro omamljeni  i gotovo otrovani nikotinom ne bismo ni primetili kada bi žene otišle. Kao kroz maglu, sećam se da me Jelena zagrlila, spomenula mamu, decu, sutrašnji nastup u obdaništu… Smejali smo se. Odjednom je više nije bilo.

Pošao sam do klonje, zapeo za stolicu, oborio čašu, sve po ustaljenom redu… konobarica Staša sa crnom dugačkom keceljom, gomilom pirsinga u nosu i obrvama je išla za mnom i popravljala nered kao da je to najnormalnija stvar. Okretao sam se, izvinjavao, a njena ljubičasta kosa mi se učinila zelena. Hteo sam da je pitam kada je promenila boju kose i da joj pohvalim tetovažu, buljio sam joj u ruku, a sve mi se uduplavalo pred očima. Zgrabila me za ramena, okrenula prema wc-u i rekla da nastavim tamo gde sam krenuo, sigurno se plašeći  da ne napravim neki veći nered.

Dugo sam se umivao, baš mi je prijalo, čak sam i kosu pokvasio. Nekako sam se raskrupnjao, gledao sam se u ogledalu. Prevalila se četrdeseta odavno i mada sam sportista, naslagalo se kila. Jelena bi rekla da mi lepo stoji, da imam visinu. Kurac, trebalo je mršat, bio sam kao svinja, obrazi se obesili …

Osećao sam se mnogo bolje i taman rešio da idem kući taksijem. Jelena je odvezla auto, a i da nije, jebali bi me promili.

Zovnu me neko imenom. Učini mi se da je glas ženski. Okrećem se i vidim je, duge svetlo smeđe kose. Osmehuje se. Poznata mi je.

Valerija

Ma, da li je moguće? Valerija! Da li si to ti? Otkud u Beogradu? Hej! Hvatam je za ramena i lagano treskam. Neprijatno mi je, jer vidi da zaplićem jezikom, da sam cirke. Nismo se vidjeli dvadeset pet godina, govori ona. Kao da je bilo jučer, ne? Bože, kako me je odvaljivao njen zagrebački akcenat. Svojevremeno sam mogao samo da je slušam i dizao bi mi se. Bez da je dotaknem.

Poslednji put je to bilo u mojoj sobi devedeset druge. Imali smo po dvadeset dve. Bila nam u poseti, roditelji je sklonili dok su se preseljavali u drugi grad. Juli mesec, sećam se, bežao sam iz kuće, pravio distancu, imao devojku, ozbiljnu vezu. Sve do jedne večeri. Moji otišli na Divčibare za vikend, pozvali ih prijatelji. Dan je bio jebeno vreo. Imao sam probe sa bendom u garaži. Znam da je i Jelena bila sa mnom. Otpratio sam je kući smoren, što od svirke, što od temperature.

Kada sam se popeo na deveti sprat, gde nam je bio stan, nije moglo da se diše od vrućine. Valerija se upravo vratila sa bazena. Sedeli smo u dnevnoj sobi i pričali. Veče je padalo, ali ne i temperatura vazduha. Ne zna se gde je bilo gore, na terasi ili u kući, u to vreme nije bilo klima uređaja. Gledali smo neki film i neobavezno ćaskali. Onda je Valerija rekla da će skinuti gola i zamotati u mokar čaršav. Objasnila mi je da su oni tako radili u Alžiru, kada su živeli tamo. To je dobar način da se rashladiš. Ah, kakav je to prizor bio. Ona je ležala na dužem delu ugaone garniture, svako malo ustajala da ponovo pokvasi čaršav, a ja sam gledao u nju. Svetlo je bilo ugašeno, videli smo se onoliko koliko je TV osvetljavao. Bradavice kroz mokro platno nisu mogle da se ne vide. Ludeo sam, ali uspevao da se kontrolišem. Sve do momenta kada je uzela sladoled iz zamrzivača i počela mazati po rukama, ramenima i dekolteu kikoćući se. Tada više nisam znao šta radim. Kako sam ležao na onom kraćem delu garniture glavom prema njoj, prvo sam je uhvatio za ruku, a onda joj privukao glavu svojoj. Ljubili smo se kao sumanuti. Mamio me je pomešan miris i ukus duvana i sladoleda iz njenih usta i sa njenih ramena.

U sledećem trenutku je bila u mom naručju, nosio sam je u svoju sobu. Znam da je Jelenina slika pala sa natkasne dok sam je uzimao, da smo dahtali, stenjali, jecali…

Kasnije smo zagrljeni ležali i do jutra se prisećali kako smo se upoznali sedam godina pre toga na Korčuli. Imali smo po petnaest godina. Tada smo se doduše samo ljubili i držali za ruke na rivi, dok su roditelji roštiljali u dvorištu iznajmljene kuće i pili vino. Prvi put zaljubljen do ušiju upijao sam svaku reč koju je izgovorila, svaki pokret koji je napravila i po povratku u Beograd prizivao te trenutke kada bi ostajao sam.

Pisma iz Zagreba su stizala redovno. Pisao sam i ja, ali vremenom sve ređe i ređe, dok nisam potpuno prestao. Prestala je, zatim i ona.

Posle burne noći nekako je brzo otišla. Izbegavao sam jedno vreme Jelenu, jer nisam mogao da je pogledam u oči, niti da joj objasnim zašto je staklo na ramu njene slike polomljeno. Trebalo je vremena da neke druge slike, Valerije zamotane u čaršav izblede, pa da se vratim u normalu.

Valerija se nije ni jednom javila, iako sam očekivao.

U hotelu

Moje čudno ponašanje, Jelena je pripisala umoru od svirke, mamurluku i neprospavanoj noći. Izbegavao sam je po kući i mehanički odgovarao na pitanja o priredbi, pijaci, poseti njenim roditeljima… Trebao mi je mir. Ostavila me na posletku uvidevši da sam nedojeban.

Sedeo sam u fotelji kraj otvorenog prozora, pravio kolutove od duvanskog dima i strepeo od ponovnog susreta sa Valerijom.

Mislio sam da je to završena stvar, ali sa Valerijom nikada nije gotovo. Ona te ničim ne opterećuje, ona ništa ne očekuje, ona se tako pojavi i imaš osećaj kao da nikada nije otišla. Čak nije ni tražila da se vidimo, ja sam predložio i ponovo sebi iskomplikovao život. Samo je rekla da je bila na koncertu, jer se eto slučajno, poslom zatekla u gradu. Naježio sam se od pomisli da me gledala, a da ja to nisam znao. Nešto se uskurčilo u meni.

Našli smo se u restoranu na terasi koja je gledala na reku. Ženi sam slagao da imam zakazan razgovor sa nekim izdavačem. Stigao sam namerno dosta pre zakazanog vremena, da se udobno smestim i da je gledam kako dolazi. Pojavila se na vreme, video sam kako je konobar vodi prema terasi i pokazuje prema stolu. Kosa joj podignuta u neku polupunđu iz koje su ispadali uvojci. I dalje je imala telo devojke, koje se u uskoj trikotažnoj haljini na teget bele poprečne pruge naročito isticalo. Nosila je bele plitke starke. I dalje je bila zanosna. Diskretna šminka i sitne borice oko očiju dok se smeškala su me mamile da ih dotaknem, pomazim joj lice. Hteo sam da zavučem prst u njen uvojak dok je ona pricala o mužu, kćerki… Uopšte je nisam slušao sta priča. Gledao sam kako pomera usta, zube… A onda se pogled zaustavio na dekolteu. Setih se sladoleda.

Poslepodne se završilo u njenoj hotelskoj sobi. Dugo smo se gledali, zatim držali za ruke. Valerija je pustila muziku, a zatim me povukla da plešemo. Bio sam u nekom transu. Stiskao sam je uz sebe ne znajući u kojem vremenu se nalazim. Na trenutke je to bila Korčula osamdeset pete, na trenutke devedeset druga. Ljubio sam joj kosu, čelo, prste na rukama.

Vodili smo ljubav tri ili četiri puta. Malo pričali, gotovo nikako. Razmišljao sam o tome kako neke stvari nikada ne prolaze. Nije me grizla savest što mi je telefon isključen skoro dvanaest sati, što me traže na sve strane i porodica i kolege.

Ujutro sam je ispratio na autobus. Pre nego sto je ušla, šapnula mi je da nije imala nikakav sastanak u Beogradu i da je došla samo na koncert i da bude sa mnom.

I otišla je, samo tako, bez osmeha, bez suza, bez obećanja, bez obzira za sve. Ostavila me da ponovo izbegavam Jelenu jedno vreme, da izmislim putovanje, jer nisam imao snage da se sudaram sa njom po stanu i da skrećem pogled. Pobegao sam na vikendicu jednog ortaka i pecao tri dana.

Po povratku u Beograd znao sam. Nije Valerija prevarila muža i nisam ja prevario moju Jelenu. To je zapravo jedan san koji ću sanjati svaki put kada je vidim. Jedna nezavršena priča, koja mora da se nastavlja i nikoga ne povređuje.

Naravno, nije se javila i znao sam da ni neće. Ona će samo banuti jednom da me protrese, da me iščaši iz života, da me mlatne od asfalt i ja ću je čekati.

Samo da ne bude opet za dvadeset pet godina.

by: Spasoje

Foto:

Nada

Baba, hoćeš malo vina? Zdravo je popiti čašu posle ručka. Baba nije odgovarala. Gledala je u daljinu kroz čistinu zamagljenog prozora, koji je obrisala svojom starom smežuranom rukom. Stavila sam čašu pored saksije na prozorskom oknu i krenula da sklanjam suđe sa stola. Je li prestalo padati, upitala sam je. Baba je i dalje ćutala, otpivši gutljaj.

Pada, ne prestaje. Ni put se više ne vidi. Belina je izmenila izgled svemu oko kuće. Sve je tako jednako i sakriveno … opet je zaćutala. Ah, dete moje, reče i uzdahnu. Baba, je li ti dobro? Bilo mi je dobro dok sam se nadala. Dok je živela nada živela sam i ja. Njegov grob nije pokrio sneg. U Imotskom ne pada sneg. Uvek pogledam prognozu za Imotski. Zvao se Damjan. Eh, kako smo se samo voleli. Eno baš pored onog starog hrasta smo se smejali. Kako ga je poklopio sneg kao mene dugogodišnje sećanje i nada da će se vratiti, da će me zagrliti… da će ukus vina biti slađi od najlepšeg sna. Kao da je juče bilo. Otpi gutljaj. Pih Verice, kakvo ti je ovo vino? Samo je ukus vina koji sam s njim pila bila hladna izvorska voda, u sred avgusta koje se nikada dovoljno ne možeš napiti. Što više piješ, sve više žedniš.

Sela sam na stolicu stežući krpu za suđe u ruci, ne verujući da čujem stvarno babin glas.

Negde početkom septembra je otišao na  front. Celu noć sam se opraštala od njega. Pobegla sam kroz prozor oko ponoći i vratila sam se pred zoru. Nikada nisam požalila zbog  učinjenog greha. Vredelo je svega na ovom svetu. U međuvremenu je stigao glas da je moj Damjan poginuo, kasnije sam saznala da nije. Čekala sam ga godinu dana i onda su me udali za Nikolu. Damjan je sa fronta otišao za Imotski jer mu je majka bila teško bolesna, na samrti. Kad je sahranio majku došao je u Sarajevo i čuo da sam udata. Odatle je otišao negde za Nemačku kod brata. Prošlo je otad desetak godina kad sam izlazila iz pozorišta i čula poznati glas. Anka, stani… Tu noć je vino bilo opet slatko … A ja sam kao „ bila kod sestre“. Tad me grizla savest jako zbog dece i zbog  mog dobrog Nikole koji nije ni slutio. Devet meseci nakon toga rodila sam treće dete, moju Nadu. Kad se vraćao za Nemačku poginuo je na auto putu kod Forchajma. Ja sam se zbog moje dece vratila iz mrtvih… I nikad više nisam potrefila tako dobro, pitko vino. Ostavi to suđe Verice i ne propuštaj ni jedan momenat. Život tako protutnji. Idi pij s nekim drugim, pronađi vino koje ti može osladiti dušu. Dohvati me rukom hladnom kao led, skide prsten i stavi mi ga na dlan. Nikad nisam smogla hrabrosti da ga dam tvojoj majci. Zapamti, ukusno vino pegla bore.

Kao hipnotisana gledala sam crveni rubin na mom dlanu.

Baba, jebote je li ti dobro, znaš li šta si upravo ispričala?

by: Gospavahope

Baby If You Give It To Me (6. deo)

baby

Dva dana je prošlo, Abi se nije vratio iz luke. Iva se pakovala, jer je njeno letovanje bilo završeno.

Glupo se osećala, jer je sva problematika oko dece u njenom slučaju, bila u senci emocija prema Abiju. Bolesnoj devojčici se stanje pogoršavalo i Iva je brinula zbog toga, jednako kao i što se Abi ne pojavljuje iz luke. To joj je bilo bezveze. Gde se to dvoje moglo porediti? Više nije bilo prioriteta, bila je do ušiju zaljubljena i sve se merilo trenucima pre i posle susreta sa njim.

Put do Beograda nikada nije kraće trajao. Vozila je, a da joj pauza skoro nije ni trebala. Sve vreme je skenirala svaki protekli dan i naravno, nije imala utisak da se vraća sa odmora.

Prvi radni dan je proticao u mirnoj atmosferi. Bila je sezona odmora i mnogi zaposleni su bili odsutni, a obaveze su planski ostavljene za sam kraj leta i početak jeseni. Ambasador je bio tu, pa je zakazala sastanak za sledeći dan. Mogla je još taj dan obaviti razgovor, ali joj je trebalo vremena, da sumira utiske i napravi plan izlaganja, da bi izgledala ozbiljno. Pred njega je morala izaći, nakon uvodnog izlaganja, sa konkretnim idejama i predlozima. Okvirna zamisao je bila napraviti neku humanitarnu akciju, najbolje bi bilo organizovati humanitarnu večeru. Onda se setila da u foto aparatu ima mnogo fotografija koje je napravila sa decom. Za početak će sve pregledati, one najbolje dati da se urade u velikom formatu i prezentirati mu.

Celo  popodne je provela praveći zabeleške, a probrane fotografije je već dala drugaru da izradi. Kada se pojavio predveče sa urađenim slikama, zatekao je na podu dnevne sobe i hrpom papira oko nje. Nije ga konstatovala, samo se mrmljajući zahvalila.

Ujutro je istuširana, sređena tako da niko nije mogao ni pretpostaviti da je iza nje neprospavana noć, zakoračila u svoju kancelariju, noseći materijal  koji  je pripremila. Čekala je da je sekretarica pozove. Minuti su joj bili dugi kao sati, ali došao je i taj trenutak.

Taman je udahnula vazduh da krene sa izlaganjem, kad progovori gospodin Dietmann.

“ Na kojem ste Vi tačno radnom mestu? Mislim u kojem ste odeljenju”

“ Radim u pravno konzularnom odeljenju. Zovem se Iva Bogdanović. Nismo imali do sada prilike da razgovaramo…”

“Da”, prekide je, “kako mogu da Vam pomognem?”

“Znate, upravo sam se vratila sa odmora i … “

“A gde ste bili na odmoru?”

“U Grčkoj.”

“Odličan izbor! Bravo! Znate još kao mali sam sa roditeljima odlazio tamo. Volite li više Egejsko ili Jonsko more?”

“Iskreno, svejedno mi je.”

“Jonsko možda ima nižu temperaturu, ali ta boja vode…”

Sve je očekivala, ali da će ambasador da se raspriča o lepotama Grčke obale i ostrva i da joj bukvalno neće dati da dođe do reči, ni u snu nije sanjala. Danas evidentno nije imao nekih obaveza i zapravo mu je trebao sagovornik.

“Slušajte me, gospođo gospođice…” podiže upitno obrvu.

“Gospođica Bogdanović”

“ Pogledajte kakav je vreo dan, jeste li raspoloženi da odemo negde na ručak, možemo negde na reku, pa ćete mi usput reći šta imate.” Već je ustajao i uzimao sako, bez namere da ga obuče preko savršeno ispeglane bele košulje dugih rukava, nego ga je samo prebacio preko ruke. U sledećem trenutku otvarao je vrata kabineta i na brzinu sekretarici  rekao da Goran vozač izveze automobil iz garaže.

Kada su izašli iz klimatizovane zgrade zapljusnu ih talas vrućine, ali samo na kratko. U automobilu je bilo još hladnije nego u zgradi, čak se malo i naježila. Tek na zadnjem sedištu velike limuzine Iva shvati da ide sa ambasadorom na ručak i da to nije ni malo uobičajena stvar.

“Jesam li Vam već rekao da je Vaš nemački odličan?”

“Niste.”

“Znate, volim kada mi saradnici govore nekoliko jezika. Kakvi ste sa engleskim?”

“Dobra.”

Dok su pili aperitiv na terasi luksuznog restorana i poručivali jelo, Iva se zapita da li će uopšte uspeti da mu išta kaže od onog što je nameravala, jer gospodin Dietmann nije prestajao pričati. Govorio je o gradovima i selima južne Nemačke, odakle je bio rodom, lepotama srbijanskih banja, skijanju u Francuskoj i još mnogo čemu. A kada je spomenuo da su mu žena i deca u Nemačkoj i vragolasto se osmehnuo, želudac joj se okrenuo.

Ipak, ona iskoristi trenutak dok je njegova ekselencija prinosio čašu ustima i započe priču o svojoj problematici. Slušao je pažljivo. Vadila je papire, izlagala mu deo po deo, za kraj je ostavila fotografije. Nadala se da ga je skrenula sa švalerskog kursa na kojem je bio i da ga je bar malo dotakla cela priča.

Bio je ozbiljan, čak malo i zabrinut. Iva je čekala tu prvu reakciju, dok je skupljao obrve i podizao naočari, koje su mu pale do pola nosa.

“Gospođice Bogdanović, da li biste prešli u odeljenje za spoljnu politiku i evropske integracije?”

Iva uzdahnu, a zatim uz glasan izdisaj spusti ramena i potpuno se razli po stolici, vidno razočarana. Nije mu ništa odgovorila.

Dalje se razgovor nastavio o bliskoistočnoj krizi, uzrocima, posledicama iste, problemima u Nemačkoj, ni reči nije rekao o onome što ga je Iva pitala.

Dok su napuštali restoran, pomažući Ivi da ogrne blejzer, jedva primetno joj je dotakao ruku. Ispred automobila je upita gde da je vozi.

“Ja bih da idem kući,” reče Iva ledenog izraza lica.

Usput je razmišljala o potpunom fijasku njene ideje i kako je faktor čovek često najnepremostivija prepreka koja postoji. Nije stigla ni da pomene Amininu tetku.

Kada je izlazila iz auta gospodin Dietmann krenu za njom i gledajući je u oči reče:

“Te fotografije dajte na uramljivanje, izložbu pravimo koliko sutra. Moramo samo da vidimo koja galerija je slobodna. Humanitatrnu večeru možemo da održimo tek za sedam dana, ali i to je malo vremena, jer je potrebno da je izreklamiramo u diplomatskim, konzularnim, poslovnim krugovima, kako bi posećenost bila što veća. Ako je sutra organizujemo, niko neće doći, je li tako?”

Iva ga je iznenađeno gledala, dok joj je okretao leđa i sedao na mesto suvozača. Doviknuo je da će dati upute sekretarici i da sa njom kontaktira oko svega.

To poslepodne se najpre dobro isplakala, a onda zaspala dubokim snom.

(nastaviće se)

by: Spasenija

Prethodni delovi:

Baby If You Give It To Me (5. deo)

Baby If You Give It To Me (4. deo)

Baby If You Give It To Me (3. deo)

Baby If You Give It To Me (2. deo)

Baby If You Give It To Me (1. deo)

Baby If You Give It To Me (5. deo)

baby

 

 

“To je Maria”, reče joj Eleni i zakoluta očima.

Maria je bila profesorka engleskog i grčkog jezika, setila se. Nije očekivala ovako lepu, zgodnu i mladu devojku. Imala je oko dvadeset pet godina. Izgledala je otmeno u veoma jednostavnoj garderobi. Farmerke, bela majica na bretele, a preko ramena providni svetloplavi šal. Kada je skroz prišla, pravila se da joj devojka uopšte ne privlači pažnju. Nije je ni pogledala, ni nju, ni Abija. Samo je promrmljala kako donose čistu posteljinu i peškire i krenula prema vratima, dok su joj obrazi goreli. Krajičkom oka je videla Abijev pogled, malčice iznenađen.

Kada je ušla u zgradu u ušima joj je pulsiralo, tako da ništa nije čula.

Priđe joj Amina, devojčica sa lutkama. Svakog jutra je čekala Ivu, onda su se njih dve družile.

Iva je htela da je vodi na plažu, na kupanje, ali devojčica nije htela ni da čuje. Niko od dece nije hteo na plažu. Vukli su teške traume sa brodova i čamaca kojima su prevoženi. Bili su očevici nekoliko utapanja. Neki su tako izgubili svoje najmilije.

Dečaci su voleli da se igraju loptom na sportskom terenu iza zgrade, a devojčice su uglavnom ostajale u prostorijama. To je Ivi bilo nekako žao i na sve načine se trudila da ih izvuče u šetnju.

Sa Aminom je šetala mestom, vodila je u poslastičarnicu ili u pekaru, ali devojčica je imala jako loš apetit. Ponekad bi im se pridružilo još nekoliko devojčica, onda ih je Iva vodila u park na ljuljaške i tobogan.

Pop joj je rekao da je Aminina majka stradala prilikom prebacivanja iz Turske. Otac je poginuo još u Siriji, a nesrećna žena je krenula kod sestre u Nemačku sa Aminom i sinom za kojeg niko ne zna šta mu se dogodilo. Devojčica je ostala potpuno sama. U potrazi su za tetkom.

Iva nije mogla ništa da obeća, ali je uzela podatke da je potraži preko ambasade. Uh, koliko je posla bilo za nju kada se vrati u Beograd.

Sledećih dana je Abija  viđala samo u prolazu. Sa Mariom i još jednim mladim profesorom je opremao učionicu u staroj školi, da se krene sa časovima. Stigao joj je samo reći da je grčki crveni krst dao solidna sredstva.

Nedostajali su joj razgovori sa njim i večernje sedeljke. Vreme je provodila na svojoj terasi i pitala se u šta joj se letovanje pretvorilo. Da li je moralo tako? Svaki dan pod obavezno trči i raznosi šta treba, šeta sa Aminom, nalazi se pri ruci popu, Eleni, Abiju… i sada je jako neraspoložena sama, jer je Abi možda negde sa Mariom. Svašta!

U stvari sve se ovo savršeno uklapalo u njenu komplikovanu ličnost i samo je njoj moglo letovanje da se izokrene ovako, kao čarape. Njenim drugaricama ne, one bi sve to videle, konstatovale da je dirljivo i nastavile sa izležavanjima na plaži i izletima.

“Iva, jesi li tu?” začu se muški glas. Iva ustade i pogleda sa terase. Ispred je stajao Abi.

“Ne spavaš?”

“Ne spavam.”

Srce joj je malo brže zakucalo, a onda je mahinalno pogledala šta je na njoj. Bila je u malo dužoj majici koja je dosezala do pola butina. Ovo je sada onaj trenutak kada bi trebala da ga pozove na piće, odavno ga nisu popili. Toliko to želi, ali da li to da uradi. Možda bi trebalo da ga odbije, ipak ju je poslednjih dana poprilično zapostavio. Sa druge strane, on nije imao nikakve obaveze prema njoj. Kome se ona tu inati i zašto. Da li joj je kosa čista, je li oprala zube… Bože, šta da radi.

Sve o čemu je razmišljala je bilo suvišno, jer Abi je skočio na ogradu komšijske kuće, zatim se uhvatio za terasu na kojoj je stajala i u dva skoka bio pored nje. Bio je u beloj lanenoj košulji i bermudama od džinsa. Lepo je mirisao kao da je sada ispod tuša izašao. Pade joj na pamet da ona ne zna gde on zapravo spava, ni gde je smešten. Nije ga pitala. Nije pitao ni on, ništa.

Samo joj je prišao. Uhvatio je za ramena, a onda su mu ruke skliznule do njenih dlanova. Čvrsto ih je stisnuo. Nos i usne je zavukao u njenu kosu i samo disao duboko. Činilo joj se da su celu večnost stajali tako. Naslonila je glavu na njegova prsa. Bože, tako je znao da drži ženu. Osetio je njen drhtaj, obgrlio je rukama. Ona je podigla glavu prema njemu i usne su im se sastavile. Ljubio ju je polako i sa nekom posebnom predanošću. Nisu stigli do njene spavaće sobe, ni jednom od njih nije palo na pamet da se pomera sa tog mesta. Vodili su ljubav tu na terasi u mraku.

Ni jedno nije reč progovorilo. Ostali su zagrljeni sve do svitanja.

Ni uz kafu i doručak nisu pričali, samo su se gledali kao gladni i žedni jedno drugog, potpuno svesni erotskog naboja među njima, pomalo zbunjeni.

“Neki Holanđani su me pitali za tebe”, progovori Abi, negde oko podneva.

Kao da je spomenuo  nekog iz prošlog života. Toliko toga se izdešavalo u međuvremenu, da se napregla da se seti o kome se radi. “Ah, da išla sam sa njima na izlet drugi dan. Gde si ih upoznao?”

“Maria ih je dovela pre neki dan do crvenog krsta, pa tako reč po reč, videli su nas negde zajedno.”

“Fini ljudi, baš smo uživali taj dan.”

“Ko sa tobom ne bi uživao?” reče i zagrli je. Usne im se spojiše u dug i nežan poljubac.

Prekinuo ih je zvuk telefona, zvao ga je pop. Pop je loše govorio engleski, pa je sa njim teško išao razgovor telefonom. Morali su se hitno videti.

Posle pola sata je došao da joj kaže da moraju hitno u luku, pošto je stigao još jedan brod sa izbeglicama.

(nastaviće se)

by: Spasenija

foto by: Miki fotograf

 

Prethodni delovi:

Baby If You Give It To Me (1. deo)

Baby If You Give It To Me (2. deo)

Baby If You Give It To Me (3. deo)

Baby If You Give It To Me (4. deo)

Sledeći nastavak:

Baby If You Give It To Me (6. deo)

 

 

The Versatile Blogger Award

versatilebloggernominations

 

Složiću se sa mnogima koji su rekli da je divno znati da neko čita ono što napišete, a kada vas još nominuje, onda za još koji milimetar porastete, mada ste odavno narasli. Nisam mislila ništa pisati povodom nominacije, ali zbog velike bliskosti koju osećam prema pojedincima, što zbog divnih tekstova koje pišu, što zbog podrške koju mi pružaju i jednostavno činjenice da smo se našli u moru blogova (što sigurno nije slučajno), želim da se zahvalim  onima koji su me nominovali, a to su:

brlogingblog (https://brlogingblog.wordpress.com)

Škrabotine Bele bojice (https://skrabotinebelebojice.wordpress.com),

 

i onima koji su mi inspiracija. To su:

 

bloodybutterfly (https://krvavileptir.wordpress.com)

hodoljub (https://hodoljub.wordpress.com)

 

Kao što već sigurno znate,

pravila nominacije su:

  • Zahvalite osobi koja vas je nominovala
  • Nominujte do 15 blogera (možete manje ali ne više) i obavestite ih
  • Podelite sa svima 7 činjenica o sebi
  • Objavite sliku nagrade u svom tekstu i ova pravila

 

1. 

U blogeraj sam zalutala sasvim slučajno, kao onaj što je prodavao knjige u filmu “Variola vera”. Savremeni hekleraj je nastao od ideje da se napravi Zbirka priča, pa kad sam izgustirala konkurse raznorazne u celom regionu, palo mi je na pamet da sve smestim na jedno mesto. Ni sanjala nisam da ću ovde “upoznati” ljude, kolege po peru, koji vole ovakav način pisanja.

2.

U Savremenom hekleraju nisam sama, tu su još Gospava i Anđelija, pored mene Spasenije 🙂  ( iz koje ponekada progovara Spasoje  😉  )

Heklanje i štrikanje je pod mojom dirigentskom palicom, a povremeno imamo i goste na kafi. Zašto se zovemo tako kako se zovemo je objašnjeno u ovom postu Na početku .

3.

Pisanje je bio moj beg od posla koji ne volim, od dosadne svakodnevnice i svih kolotečina u koje smo upali namerno ili slučajno.

Gospava je razvod pregurala pisanjeterapijom i na tome mi je zahvalna, pošto sam je uvukla u ovo. Ovo su njene priče: Prosečan dan srpske domaćice , Dovoljno pogrešan korakNevidljivoBožije, galeblje ili mojePISMO DEDA MRAZUPorokPijaca i biće ih još.

Anđelija je nakon što je nagovorena da postane deo hekleraja počela da piše, veoma uspešno za magazin koji izlazi u Torontu, inače namenjen našim ljudima. Osim divnih članaka uradila je sjajne intervjue sa poznatim ličnostima. Dok se to nije dogodilo kaže da joj je pisanje za našu Zbirku bila terapija protiv nostalgije i veza sa roditeljima, koje često spominje u svojim pričama. Ovo su njene priče: Kad palme njišu graneŽivot je jednosmjerna cestaInstant karma i ima ih još.

Ostale priče su moje, uglavnom izmišljene, ponekada inspirisane stvarnim događajima, ali debelo naštiklane ili potpuno modifikovane.

Jedina priča koja govori o mom životu je ova Misao .

 

4.

Muzikalna sam, volim da pevam i plešem i kamo sreće da sam učila neki instrument da sviram, pa da mi je to još i postala profesija. Tada se sigurno ne bih žalila na grozan posao, ali pitanje je da li bi se onda uhvatila tastature.

Što se tiče toga šta volim da slušam, sve što  je napisao Škrabotine Bele bojice odnosi se i na mene. Baš sam se iznenadila 🙂 😉

 

5.

Uh, tek peta činjenica…

Takođe imam flertovanja sa slikarstvom, draga brloginblog, valjda iz želje da što dalje pobegnem od stvari koje ne volim, ali nije za pokazivanje, definitivno.

Nemam svoj kutak, nego se guram sa mlađim sinom, a ponekad i sa starijim, oko kompjutera. Zbog toga češće koristim aplikaciju na mobilnom. Trenutno je mlađi sin u školi, zato sam se raspisala. 😉

 

6.

Nedavno sam naišla, da ne kažem nabasala, na jedan divan blog SEDMI OBLAK *priče*

https://sedmioblak.wordpress.com , pa toplo preporučujem. Ova priča “Dama herc” je nekako “moja šolja čaja” https://sedmioblak.wordpress.com/2017/01/21/dama-herc/

Bez obzira što ću ovaj blog nabrojati u nominaciji, htela sam da ga malo istaknem.

 

7.

Čovek koji me je nesvesno uputio na wordpress i zbog kojeg sam zavolela putopise je Hodoljub https://hodoljub.wordpress.com

Ukoliko posetite njegov blog garantujem vam nezaboravno putovanje i dobar provod.

 

Eto toliko dragi moji, nadam se da smo se malo bolje upoznali.

Do narednog čitanja!

 

Nominujem:

 

https://sedmioblak.wordpress.com

https://hodoljub.wordpress.com

https://hofmanaginica.blog

https://nebojsaozimic.wordpress.com

https://libertasnova.wordpress.com

https://mellronydidier.wordpress.com

https://mamasadrugeplanete.wordpress.com

https://komadizivota.wordpress.com

http://blogdan.rs

https://wirlernendeutsch1.wordpress.com

 

 

 

 

 

 

 

Baby If You Give It To Me (4. deo)

baby
Teddy je bio profesor biologije. Fakultet je završio u Londonu. Nakon završenih postdiplomskih studija odselio je u Surinam u Južnoj Americi i tamo se bavio naučnim radom. Spremao je doktorat. Kada su se iskomplikovale stvari u njegovoj državi, odlučio je da pomaže svojim sunarodnicima i sticajem okolnosti našao se tu. Za sada je bilo neizvesno do kada će to biti.
“Dokle god bude potrebno”, rekao je, blago se osmehujući.
Eleni joj je ispričala da on decu pazi i da im je ponekad kao roditelj. Učestvuje u svim aktivnostima koje se organizuju kako bi deca bila što više zbrinuta. Bližio se septembar i razmišljalo se kako decu uključiti u školski sistem. U mestu su postojale osnovna i srednja škola, ali oni nisu znali jezik. Teddy je pokušavao animirati par svojih kolega da dođu i da organizuju nastavu. Međutim, to je išlo teško. Niko nije bio spreman napustiti evropske gradove, poslove, porodice… i doći na volontiranje. Nije preostajalo ništa drugo nego da im se organizuje učenje grčkog jezika. Na raspolaganju im je bila profesorka Maria, mlada Grkinja, ali nije mogla sama.
Iva je sve manje vremena provodila na plaži, skoro da je zaboravila da je na odmoru. Uglavnom je pomagala Eleni oko dostavljanja hrane i garderobe i pranja i peglanja posteljine i veša. Punih deset dana je prošlo tako, od ukupno dvadeset pet dana Ivinog odmora.
Uveče su vreme provodili na Eleninoj terasi, često bi im se pridružio Abi, tako je Iva odlučila da zove profesora biologije. On je to odmah prihvatio i rekao da su ga tako zvali u Londonu.
“Pričaj mi o Surinamu”, molila ga je Iva.
“Neobična je to zemlja. Ranije se zvala Holandska Gvajana, jer je bivša holandska kolonija. U severnom , nizijskom, priobalnom delu živi većina populacije. Tu je i glavni grad Paramaribo. Južni deo čine tropske kišne šume i retko naseljene savane duž brazilske granice. Veoma raznolika zemlja u verskom, etničkom i jezičkom pogledu. Prašume i džungle su bukvalno netaknute i čekaju da budu istražene. To je bio raj za mene.
“Jesi li imao devojku tamo?”
“Ne.”
“A u Londonu?”
“U Londonu jesam. ” ” Bila je Holanđanka, to je uticalo da odem u Surinam da istražujem.”
“Šta si tamo proučavao?”
“Džinovske kornjače u rezervatu Galibi. Mekooklopna kornjača je masivan reptil. Naraste preko dva i po metra i može da dostigne težinu preko devet stotina kilograma.”
“Koliko si vremena proveo tamo?”
“Godinu i po.”
“I?”
“Ništa. Sve sam prekinuo i došao ovde.”
“Nastaviću, kada sve ovo prođe.”
Poticao je iz imućne porodice, koja je ulagala u obrazovanje dece. Stariji brat i sestra su živeli u Americi, bili su lekari. Roditelji su ostali u Siriji.
Abi je bio interesantan sagovornik i Iva je sa nestrpljenjem iščekivala večeri da se nađu na terasi kod Eleni. Razgovori su znali da potraju do kasno u noć. On bi posle obilazio decu da vidi da li je sve u redu. Eleni nije čekala da se oni raziđu, nego je ranije odlazila na spavanje ostavljajući ih same.
Iva ga jednom upita: ” Šta si ti hteo ono prvo veče kada si me video u taverni?”
Abi se zacrveni: “Jao, ne spominji mi to. Baš me sramota.”
“Ne, ne … reci mi”.
“Baš sam bio netaktičan. Izvini zbog toga.”
“Prošlog meseca sam uspeo da animiram jedan bračni par iz Nemačke. Znaš, ostavili su značajna sredstva”.
“Za decu?”
“Da.”
“Znaš, nije to lako. Obezbeđivati novac na razne načine. Videla si onu bolesnu malecku.”
“Da, ali zar ona nije trebala biti smeštena u neku bolnicu?”
“Ne. Ona je sada u fazi kada bi je otpustili iz svake bolnice.” Duboko je uzdahnuo i gledao u pravcu mora.
Tišina je potrajala koji tren.
“Sada je mene sramota”, promuca Iva
“Zato što si bila kao divlja mačka?” Smeškao se Abi.
“Divlja mačka?”, ljutito krenu rukom prema njegovom ramenu, svesna da je zadirkuje.
On joj uhvati ruku i prinese svojim usnama. Sva se stresla. Istog momenta je pusti.
“Vidimo se ujutro”, reče i ode.
Celu noć oka nije sklopila. Preslišavala je svaku reč koju je izgovorio, pogled, gest… Osećala je divljenje prema njemu.
Onda joj pred zoru sinu jedna ideja. Po povratku u Beograd, animiraće kolege u ambasadi da se organizuje humanitarna akcija za ovu decu. Predložiće i ambasadoru da se uključi, da organizuju neku večeru ili izložbu, bilo šta, gde će se prikupiti sredstva.
Ujutro je požurila da spakuje čisti veš u kombi, da što pre stigne do Abija i izloži mu svoju zamisao. Baš kada je stigla do stare škole videla ga je ispred, ali nije bio sam. Bio je u prisnom razgovoru sa prezgodnom devojkom duge, crne kose. Devojka je držala ruku na njegovom ramenu i smeškala se.

(nastaviće se)

By: Spasenija

foto by: Miki fotograf

Ukoliko ste propustili:

Baby If You Give It To Me (1. deo)

Baby If You Give It To Me (2. deo)

Baby If You Give It To Me (3. deo)

Sledeći nastavci:

Baby If You Give It To Me (5. deo)

Baby If You Give It To Me (6. deo)

Baby If You Give It To Me (3. deo)

baby
Tako ču priču od koje joj se zavrtelo u glavi. Veliki broj dece iz Sirije i Avganistana se našao sticajem okolnosti u njihovom mestu, bez izgleda da igde dalje odu. Doveženi su vozilima crvenog krsta iz obližnje luke, gde su iskrcani sa broda. Deca koja su na putu za boljim životom ostala sama. Nekima su se roditelji utopili u moru, neki su poginuli… neki su se jednostavno izgubili. Na Ivino pitanje o kojem broju dece se radi, dobi odgovor da ih je oko devedeset i da su smešteni, jedan deo u zgradi iza crkve, a drugi deo u staroj školi, koja nije imala nikakvu namenu. Među njima je bilo male dece, predškolskog uzrasta, a jedna devojčica je bila teško bolesna od neizlečive bolesti, neka vrsta leukemije.

Sve im je bilo potrebno: hrana, odeća, obuća, pijaća voda, sredstva za higijenu, lekovi, medicinska nega…
Ispriča joj da se pop veoma zauzeo za celu stvar, da je često u problemu, jer ne može da obezbedi u svakom trenutku sredstva za sve što je potrebno, a tu je i jedan odrasli Sirijac, koji perfektno govori engleski i nesebično pomaže sve što treba. On je neki profesor. Nekada ne spava po nekoliko noći. Eleni joj još reče da ni sama nije znala šta će je snaći, pomaže nekada i po deset sati dnevno, ali ne može da ne pomogne.

Iva je odlučila da to veče ne izlazi, nego da ostane na terasi apartmana i da se dobro odmori. Drugačije je zamišljala svoj odmor. Onaj prvi dan kada je stigla srušila je sve što je dugo vremena gradila sa svojim trenerom life couchinga. U prah se pretvorio višegodišnji trud. Bilo ju je sramota, trenera, sebe, kosmosa… Zar nije mogla jednostavno nekoliko osnovnih principa ispoštovati i primeniti, što bi bio minimum minimuma.
“Gde si bio treneru da me vidiš? Kako ne zauzimam ispravnu filozofiju života, kako ne negujem plemenite misli, niti otmenu komunikaciiju sa drugim ljudima, ne postupam smerno, ne negujem svesne namere, ne odnosim se ni pošteno , ni etično prema drugim ljudima… Samo si uzaludno potrošio svoje vreme ne mene.” Prekorevala je sebe. Rešila je da sve to ispravi.

Otišla je sa Eleni do stare škole, sporednom uskom ulicom. Dok su prilazile mogao se čuti nerazgovetni jezik, vriska, prepirka, tiha pesma…

Naježena je stajala na glavnim vratima, posmatrajući veliku prostoriju zamračenu neprovidnim tamnozelenim zavesama i ispunjenom krevetima na sprat, a zatim je zakoračila u svet izgubljenih pogleda, zamršenih kosica, prevelikih ili premalih patika, izgrickanih noktića, plišanih igračaka…

Grupa dečaka je sedela na podu poredana u krug i igrala neku igru, samo njima znanu. Zavese ispred otvorenih prozora su igrale svoju igru sa vetrom koji je donosio kiseonik u pretrpanu prostoriju. Nekoliko devojčica zamišljenog lica je sedelo kod prozora na školskoj klupi. Možda im je vetrić donosio mirise i zvukove dalekog, zauvek izgubljenog doma. Treperenje u njihovim prsima se moglo osetiti izdaleka, još sa vrata.

Eto, nekada je dovoljan samo jedan korak da se ceo svet izobliči. Da pokaže svu svoju pokvarenost, laž i prljavštinu, koja se sručila na nevine, nedužne duše. Reflektuju se nečije sulude ideje, ciljevi poput odblesaka sa površine mora i dobijaju najnakaradnije obrise. Dok se u drugom delu sveta obaraju svetski rekordi, osvajaju planinski vrhovi, izučava fizika ili kuvaju najukusnija jela u kuhinjama najskupljih hotela, igra šah ili roni… ovde mališani pokušavaju živeti i preživeti. I bolje im je nego u gradovima, ili selima koje su napustili. Nadaju se da će se ponovo naći sa roditeljima, sestrama, braćom… Lome svoje ručice i prekrštaju ih na prsima uzdišući.

Pogled u nebo stalno upućuju, kao da žele ptice postati, za koje nema ni granica, ni prepreka…
Bolesna devojčica je ležala sa prikopčanom infuzijom. O njoj su brinule dve medicinske sestre. Bila je bez kose sa modrinama oko očiju. Iva joj se približi, ne sasvim, da ne smeta. Sestra se osmehnu i klimnu glavom, reče nešto na grčkom. Iva je bila zaleđena i nesposobna da išta učini ili kaže.

Haljinu joj je povukla jedna druga devojčica od oko šest godina i nešto joj pričala. Povela ju je do svog kreveta, na kojem je poredala lutke. Pored igračaka na krevetu je bila raširena ženska bluza. Kada devojčica primeti da Iva ne skida pogled sa bluze, brzo je zgrabi i privuče licu. Zatvorenih očiju je mirisala i mazila se sa njom po licu.
“To je košulja njene majke”, začu se muški glas. Pored Ive je stajao Teddy. Devojčica položi odeću na jastuk i nastavi premeštati lutke po krevetu pevušeći.

Ivi se poput fleša vrati sećanje na drugaricu koja je, kao i ona, mlada ostala bez majke. Pričala joj je da nekoliko komada majčine odeće čuva u ormanu, ušuškane u nekoliko omota. Da sačuvaju bar trunku dragog mirisa, mirisa koji se ne zaboravlja, dok se živi.
Tu noć Iva nije spavala, dve devojčice su bile pred njenim očima. I majka, Ivina. Umrla je kada je ona bila prvi razred osnovne škole.

Stavila je slušalice i slušala pesmu koja je uvek podsećala na najdražu. Majka joj je bila Ukrajinka poreklom.

(nastaviće se)

by: Spasenija

foto by: Miki fotograf

Ukoliko ste propustili : 

Baby If You Give It To Me (1. deo)

Baby If You Give It To Me (2. deo)

Sledeći nastavci:

Baby If You Give It To Me (4. deo)

Baby If You Give It To Me (5. deo)

Baby If You Give It To Me (6. deo)

Baby If You Give It To Me (2. deo)

baby

Sutradan je bio novi dan u svakom smislu. Ni traga jučerašnjoj nervozi. Samo sunčanje, plivanje, leškarenje, ispijanje limunade ko zna koje po redu… Odluka da pođe sama na odmor je bila bingo.

Imala je trideset sedam godina, radila je u Nemačkoj ambasadi u Beogradu administrativne poslove, bila je neudata, a od bližih srodnika imala je sestru, koja je živela u Budimpešti i brata od tetke, koji je takođe živeo u Beogradu sa porodicom.

Iva je volela duge šetnje, knjige, slikanje, ples… ali, nekako sve odjednom. Bila je neorganizovana i uvek u panici da nešto ne propusti. Da je ikako mogla, jednom rukom bi slikala, u drugoj bi držala knjigu, nogama bi bila u šetnji i istovremeno bi pevala. Nedostajalo je reda u njenom životu. Šopingovanje je prezirala i zato se teško uklapala u druženja sa drugaricama sa kojima je rasla i studirala. To su, uglavnom bile urbane devojke, koje bez gradske vreve nisu znale da dišu. Iva se nigde nije nalazila u toj priči. Više je volela prirodu. Njen život je često bio fikcija i sve u svemu poseban svet, koji je ličio na nepropusnu membranu. Putovanja je volela i lako sklapala poznanstva sa nepoznatim ljudima, koje je posle brzo zaboravljala.

Grčka je bila omiljena destinacija za letovanje i svake godine je birala drugo mesto. Zacrtala je sebi da ovu mediteransku zemlju prokrstari uzduž i popreko, a onda jednom kada bude u penziji da definitivno preseli ovde u neki gradić na obali i postane grčka baba. To je bio plan. Već je pomalo počela učiti grčki jezik.

Sledeći dan je provela u obilasku obližnjeg ostrva. Do njega je prevozio gliser, koji je primao osam osoba.Od prisutnih se upoznala se bračnim parom iz Holandije i dve devojke iz Niša. Društvo je bilo prijatno, pa su ceo dan proveli zajedno.
Kada se grupica ljudi sličnih interesovanja nađe na određenom mestu, između njih se isplete mreža međusobnog razumevanja, poverenja, podrške… energije im se udruže i čine da sasvim obični trenuci liče na lumperaj. To joj se dešavalo samo kada je daleko od kuće.
Holanđani su se interesovali za detalje iz istorije i država i zapitkivali za svaku i najmanju crkvu na koju bi naišli, kada je sagrađena, za vreme čije vladavine i šta je najinteresantnije iz tog perioda.
Iva je davala iscrpne odgovore, jer je uvek bila dobro pripremljena pred obilazak gradova i sela. Ono što nije znala da im odgovori, dopunjavala je Nišlijka, inače istoričar po struci.
Ručali su u konobi na jednom uzvišenju odakle se pogled pružao na gradić sa građevinama iz vremena Osmanlijskog carstva, ali i na zaliv u kojem se nalazila luka sa usidrenim brodovima. Prostrana terasa sa podom od neravnih ploča terakote mamila je da se čovek izuje i bos hoda po njima, što je Iva i učinila. To je tako prijalo posle višečasovnog pešačenja, da su se i drugi, gledajući njeno zadovoljno lice, poveli za njenim primerom. Vlasnica konobe, debeljuškasta ženica od šezdesetak godina, nije krila zadovoljstvo što gosti uživaju i donela im od sebe još jednu buteljku crnog vina i još sira i maslina. Odlučili su da do povratka, ostatak vremena provedu tu u debeloj hladovini stare vinove loze, koja je natkrivala celu terasu. Holanđanka je čak u jednom trenutku zaspala na ležaljci, odmah pored gazdaričine majke, stare bakice u crnini, osušene ženice, koja je sve vreme kunjala pored njih, tek ponekad dubokim uzdahom dajući znak da je živa. Pored ograde je bila svezana koza, pa Iva zaključi da je sir koji jedu sigurno koziji.Taj dan se završio u istoj taverni od prve večeri, samo što je bila u društvu ekipe sa izleta.

Sutradan je, dok se vraćala iz pekare u dvorištu crkve primetila decu, raznih uzrasta, najstarije je imalo oko trinaest godina. Bili su blago tamnijeg tena i pričali su nerazgovetnim jezikom.

Poslepodne kada se vraćala sa plaže videla je kako Teddy izlazi užurbano, pognute glave iz dvorišta crkve. Za njim je išao pop. Nisu komunicirali. Brzim korakom su nestali u sporednoj ulici.

Posle toga je videla Eleni, vlasnicu vile u kojoj je odsela, kako takođe užurbano izlazi iz dvorišta crkve. Nekoliko sati posle Eleni je zaustavila kombi, koji dovezla do same kapije dvorišta crkve i sa nekim ljudima dugo istovarala pakete i kese.
Nesto se desavalo u objektima koji pripadaju crkvi, koji su smešteni iza nje, nešto veoma važno. Svi koji su izlazili iz dvorišta crkve su bili ozbiljni i zabrinuti. Stalno se nešto donosilo tamo. I odnosilo.

Kada je posle dva dana srela Eleni sa onim istim kombijem i sličnim gomilama kesa i paketa, nije izdržala da je ne upita može li joj pomoći. Eleni je samo odmahnula rukom u smislu, sada žurim, sluteći da je Iva više radoznala da sazna o čemu se radi, nego što želi pomoći. Srele su se to poslepodne kada je donela čiste peškire u Ivin apartman. Iva je pozva na čaj, pa su sele na terasi.

(nastaviće se)

By: Spasenija

foto by: Miki fotograf

Ukoliko ste propustili  1. deo : Baby If You Give It To Me (1. deo)

Sledeći nastavak 3. deo: Baby If You Give It To Me (3. deo)

Sledeći nastavak 4. deo: Baby If You Give It To Me (4. deo)

Sledeći nastavak 5. deo: Baby If You Give It To Me (5. deo)

Sledeći nastavak 6. deo: Baby If You Give It To Me (6. deo)

Baby If You Give It To Me (1. deo)

baby
Ni pogled na dugu peščanu plažu, ni more savršeno plavo sa talasima koji su se gurali sa peskom, ni vazduh tako slatko lepljiv, uskovitlan laganim vetrićem, ni sunce zamaskirano oblacima retkog sastava, mestimično providnim, ni muzika iz beach bara… ništa, baš ništa joj nije moglo pomoći u tom trenutku, da oseti zadovoljstvo što je tu. Da oseti ono što je mesecima priželjkivala. Bila je ljuta. Onoliko truda pred put. Trke na poslu da se završe papiri, pa jurnjava po bankama, fondovima … do poslednjeg dana, tačnije do poslednjeg časa poslednjeg radnog dana pred odmor. Zatim, pripreme, pakovanje, briga da se nešto ne zaboravi. Pasoš odmah u torbu, zdravstveno osiguranje, takođe.Sređivanje kuće da sve ostane “kako treba”, vožnja hiljadu kilometara… traženje vile, raspakivanje… Zbog čega? Da bi stajala sada na vrelom pesku sa japankama u rukama i utiskom da se sve dešava nekom drugom? Kao da to nije ona. Tešila se da se to verovatno događa i drugima i da je potrebno samo malo vremena da se raskravi, da se opusti i počne uživati u svom odmoru.
Srušila se na ležaljku mrzovoljna i valjda prvi put u životu nije odmah utrčala u vodu. Poslepodne se lenjo provlačilo između suncobrana, ležaljki, taverne i drvoreda, a jedino na mestu gde su mladići i devojke na pesku igrali odbojku, puls plaže je davao znake života. Nije ni primetila kada je zaspala. Da joj vetar nije skinuo šešir, ko zna kada bi se probudila. Mozda bi je pijani gosti bara negde noćas probudili pesmom, ili ne daj bože spopali tu na ležaljci.
Osećala se bolje nakon dremke. Pokupila je stvarčice i uputila se prema apartmanu. Prvi put je bila u tom mestu, ali se odlično orijentisala. Sada treba da vidi gde je crkva, pošto je to bilo nepisano pravilo, da se u novom gradiću prvo obiđe mesto na kojem će zapaliti sveću i pomoliti se bogu. Kakva slučajnost, crkva se nalazila pedesetak metara od vile u kojoj je bila smeštena.
Zvonik je ugledala još dok je prilazila. Požurila je da se presvuče i počešlja, a zatim uputila prema dvorištu sa zasađenim olijanderima i jukama. Kapija je bila otvorena za razliku od masivnih crkvenih vrata koja je uz škripu jedva otvorila. U jednom trenutku je pomislila da su u stvari, zaključana. Veseli dečiji glasići podvriskivali su, igrajući neku igru iza njenih leđa. Interesantno, nije ni primetila decu u dvorištu. U crkvi mrak i tišina. Kada su se oči navikle, pogled joj potraži pult gde se kupuju sveće, a miris, ah uvek isti miris na svakom svetom mestu, joj uli onaj tračak sigurnosti koji joj je nedostajao tog dana. Sveće su bile poredane po veličini i baš kada je krenula rukom da zahvati nekoliko, u stvari ne nekoliko, nego petnaest, toliko je osoba kojima mora da nameni zdravlje i sreću, iza paravana se pojavi pop, namrgođen, negodujući. Nije znala o čemu se radi. Otvori joj levu šaku u kojoj je stiskala metalni novac, tačno sedam eura, ote joj ih iz ruke, zatim joj iz desne ruke otrgnu sveće, izbroja četiri i vrati joj ih. Ostatak vrati u pregrade na drvenom pultu. Ljutito nešto progunđa i ponovo nesta iza paravana. ” Stani pope!” htede da vikne, ali joj glas zaleđen osta u grlu. “Šta to on radi? Pa, ja moram tačno petnaest sveća da zapalim”, glasno je razmišljala. Polako priđe mestu gde se pale sveće i na brzinu odluči, svaku će nameniti jednoj porodici. Da li to tako može? Da li je ispravno? Prema crkvi, prema Bogu, prema samoj sebi? Kada svešteno lice može ovako da se ponaša, može i ona ovog trenutka malo promeniti pravila. Silom prilika. Tako odluči i pomoli se jako, jače nego ikada. U inat onom mrgodnom tipu. Pri izlasku zastade ispred ikone, prekrsti se i posle nekoliko sekundi napusti crkvu užurbano, ne okrećući se. Deca koja su se malopre igrala u dvorištu crkve su se već bila razišla. Sunce je zalazilo.
Isto veče u taverni dok je ispijala crno vino i završavala sa porcijom ribe, već je bila zaboravila na nemili događaj i kako ju je pop izvaćario, obrati joj se tamnoputi stranac na engleskom. Sedeo je za susednim stolom i samo čekao povoljnu priliku.
“Ako mi pokloniš samo malo svoje pažnje, biću istinski srećan.” O , bože ne mogu da verujem, pomislila je. Zar ovo ljudi još uvek rade? Započinju razgovor nekim tričavim izgovorom, a imaju zadnje namere. Pobogu da li mu ja izgledam tako zeleno?
“Slušaj, nisam raspoložena da služam socijalnu priču o ratu u tvojoj zemlji. Ne zanimaju me slike koje prodaješ, ili nakit, ili sunčane naočari… ništa.” Bože, šta joj bi? Nikada pre nije bila tako drska. Glas razuma je nije omeo, pa je bez razmišljanja nastavila.” Ako si pomislio da mi ponudiš neku uslugu u vidu pokazivanja okoline , pa da to posle debelo naplatiš, ni to me ne zanima, snaći ću se sama.”
Kada je podigla pogled očekujući uvređeno lice i glavu koja se okreće i odlazi, dočekaše je red savršenih belih zuba iza usana razvučenih u osmeh, oči zeleno žućkaste boje i smeh, glasan, zvonak.
” Ja sam Teddy”, reče pružajući ruku. Kada je ona nije prihvatila, on je podiže do njenog ramena, skloni kosu koja se bila upetljala u bretelu majice. Od njegovog dodira se stresla.
Teddy boy je gajio neobično samopouzdanje u svom mršavom, mišićavom telu. Ono je isijavalo iz njega na sve pore. Izgledao je obrazovano, bez da se moze definisano reći šta je to što daje taj utisak. Nikakve rekvizite nije imao uz sebe, tipa knjiga, časopis, blok za crtanje…
“Teddy je izmišljeno ime, zar ne?” Ovo je izletelo iz njenih usta. “Ti si neki Ibrahim, ili Smail?” Odakle si? Sirija ili Avganistan?
“Ja sam iz Sirije”, reče.
Sve što je izgovorila ovom čoveku pre nego što je “priznao” odakle je, njoj je bilo u stvari nevažno. Inače je veoma poštovala ljude, odakle god da dolaze i imala razumevanja za nesrećnike koji beže sa ratom zahvaćenih područja. Pažljivo je pratila političku situaciju i iskreno ih sažaljevala, posebno majke sa malom decom. Učestvovala je u nekoliko humanitarnih akcija i ničim i nikada ih ne bi vređala, niti bila drska prema njima. Ali današnji dan je bio drugačiji. Prvo, bila je napeta, još nije kako treba odmorila posle dugog puta, u crkvi se dodatno iznervirala sa popom, a onda je natrčao “Teddy”. Verovatno joj je iritantno bilo to na silu uzimanje anglikanskog imena i kao nonšalantna komunikacija, po svaku cenu približavanje zapadnoj kulturi. U svojoj zemlji nikada ne bi prišao nepoznatoj ženi. Ne bi smeo.
“Zovem se Abed. Pričaćemo kada budeš bolje raspoložena. Videćemo se još, tek si doputovala”, reče i ustade.
“Ja sam Iva”, reče ne gledajući ga i ignorišući podatak da on zna da je nova u mestu.
Ostatak večeri je provela udubljena u muziku koja je svirala uživo i u glas devojke iz benda, istovremeno se diveći konobaru koji je sve vreme “vodio ljubav” sa poslužavnikom punim čaša i flaša. Stizao je i da pleše poslužujući goste.

Bend je svirao “Baby if you give it to me”                            ( nastaviće se)

by: Spasenija

foto by: Miki fotograf

 

Sledeći nastavci:

Baby If You Give It To Me (2. deo)

Baby If You Give It To Me (3. deo)

Baby If You Give It To Me (4. deo)

Baby If You Give It To Me (5. deo)

Baby If You Give It To Me (6. deo)

Gde je ljubav

gde je ljubav

 
Otišao je, a da me nije ni pogledao. Izvukao se, nije šušnuo ni sa čim. Ni zvuk automobila nisam čula, ni garažnih vrata, ništa. Da se čovek zapita da li je živ uopšte. Dejan ima osobinu da je najtiši kada je najbesniji. Kada bi svaki drugi čovek vrisnuo, tresnuo nečim, bar zalupio vrata, on ne. On se izvlači kao duh, ne korača, lebdi.

 
Nakon sinoćne rasprave nisam imala snage ni da se prisećam detalja razgovora. Nagomilana nezadovoljstva i sa jedne i sa druge strane, razmimoilaženja, netrpeljivost do tačke usijanja kao da su čekala da Bojana ode na skijaške pripreme , pa da se sudare dva univerzuma. Jedan živ, željan razgovora, pesme, druženja… i drugi, ćutljiv, miran, staložen, isplaniran, proračunat, ukalupljen u navike, dnevnu rutinu, koje ne bi da menja. Tipičan smo primer rušenja teorije o privlačenju suprotnosti. O da, privuku se različitosti u jednom mikrotrenutku, koji se završi nakon dva treptaja oka i onda nastave svako svojim putem. Ima onih malčice srećnijih, a isto različitih koji se nalaze nekoliko puta, s vremena na vreme i svaki put im je kao da je prvi. Mi nismo od tih, naši putevi se više ne ukrštaju. Ne znam zašto. Ni jedno se ne okreće, ne mari, ne pokušava, ne želi, ne osluškuje.

 
Ovo je jedan od onih dana kada potpuno naviknuta na tišine, jer nije mi prva, imam opciju da budem sama sa danom, sama sa nekim i sama sa mnogo njih. Prva podrazumeva opušanje kod kuće, odnosno pokušaj istog, druga znači šetnju sa drugaricom, kafu, ručak, svejedno je , uglavnom ne pomaže, a treća je odlazak u bioskop, gledanje neke predstave, koncert, što može da opusti, prvo telo, a zatim i dušu, ako se potrudim.
Opcija jedan će zaigrati u prvoj postavi dnevnog poluvremena, jer džezva prosto sama uleće u ruku, a bade mantil kao da se zalepio za moje telo i ne da se skinuti.
Naslov na monitoru me odvoji od gutljaja kafe. “Znate li da u svojoj krvi nosimo i strahove svojih predaka koje su preživljavali?” Interesantna teorija. Već neko vreme imam problem u skučenom zatvorenom prostoru, nešto kao klaustrofobija, a i par puta sam bila blizu napadu panike. Potpuno nova iskustva za mene, ali objašnjeno mi je da to hoće od nagomilanog stresa, briga… Stani, stani…pa, moja baka je bila mojih godina kada je bila zatočena u logoru tokom Drugog svetskog rata. Je li moguće da njene strahove ja sada osećam?

 
Priča o baki mi je bila ispričana u detinjstvu više puta nego o Pepeljugi ili Trnoružici. Uvek sam tražila da mi iznova pričaju, nadajući sa da će kraj možda biti drugačiji, da se istorija može promeniti. Onda sam sama izmišljala sasvim druge događaje i pravila neke svoje srećne završetke… a prava priča je išla ovako.

 
Baka Jovanka je oduvek bila zaljubljena u deda Miloša. Bila je jako mlada, imala je oko petnaest godina i on joj je bio prva ljubav. Onaj zbog kojeg nije noćima spavala, onaj zbog kojeg joj je srce udaralo kao crkveno zvono, bio je dosta stariji od nje i voleo je drugu, zreliju, onu koja mu je, ruku na srce, više pristajala. Uzalud je Jovanka uzdisala i suze lila, Miloš se oženi tom drugom. Smilja mu izrodi troje dece, a Jovanka nikada nije drugog zavolela i sve momke je redom odbijala.
Na kraju se udade u neko udaljeno selo za čoveka invalida. Nisu imali dece, ali su se lepo slagali. On je bio imućan, tako da nisu oskudevali ni u čemu. Čovek joj umre posle nekog vremena i ona ostade sama na imanju, ne želeći da se vrati u svoje selo, bez obzira što su je otac i braća zvali.
Prođe dosta vremena, kad stiže do nje glas da je Milošu žena umrla. Znala je da će Miloš kad tad doći da je pita da se uda za njega. Sanjala je to nekoliko puta, kako Miloš na konju po nju dolazi. Tako i bi. Dođe Miloš sa njenim bratom, a ona se nije premišljala. Iako je imala preko trideset, rodi Jovanka blizance Dušana i Dušanku, a dve godine kasnije i Blagoju. Srećnije žene nije bilo. Posla preko glave, šestoro dece, ali ona puca od jedrine. Jaka, zdrava, vesela, a kada zapeva, nadaleko se njen glas mogao čuti. Kada bi se Miloš vraćao sa puta, išao bi prodati stoku, prvo se čula pesma. “Joookoo, moojee crno okoooo…” orio se njegov glas i odbijao od brda. Jovanka bi skočila, pa mu potrčala u susret, on bi je stavio na konja i onda bi tako zajedno dojahali do dvorišta. Zavoleo je Miloš Jovanku i zahvaljivao bogu što mu dade sreće i još dece. Rodi Jovanka još jednu devojčicu, Daru.
Ne prođe ni tri meseca, a zarati se. Miloš sa dvoje najstarije dece, što ih je sa Smiljom stekao, ode u partizane, a Jovanka sa preostalom decom ostade kod kuće. Jednog dana dođoše ustaše da ih vode. Celo selo pokupiše, odnosno ono što je ostalo od njega, žene i decu. Natovariše ih kao stoku i odvedoše u koncentracioni logor. Kada tamo stigoše, malu decu odvojiše od majki. Uzalud je Jovanka sa Darom u naručju pokušavala bar Blagoju sakriti ispod suknje. Uzeše ga i odvojiše sa Dušanom, Dušankom i ostalom decom. Bebu joj ostaviše. Plač dece, jecaji, krici nisu prestajali, danima. Dara je kroz nekoliko nedelja umrla od visoke temperature, a Jovanka valjda zbog krupne građe biva odvedena u radni logor, u Nemačku. Na tom mestu su se šile uniforme za nemačke vojnike i mašinski pleli džemperi. Jovanka je sa još dve žene iz sela obavljala pomoćne poslove i imala redovne obroke i toplu garderobu. Nije prestajala misliti na svoju decu, na Miloša. Nekako se nadala da je Miloš ipak spasio decu i da je čekaju u njihovoj kući.
Za to vreme deca su zaista bila spašena, ali ne od Miloša, on je već bio poginuo na Kozari, nego zahvaljujući akciji u kojoj je dvanaest hiljada dece izvučeno iz Jasenovca i udomljeno po hrvatskim porodicama. Od kuće je ostao bio samo temelj. Bila je zapaljena i srušena. Boravak u logoru se odužio i Jovanku napusti nada da će se ikada vratiti kući. Prestade da jede, poče mršati, a kroz neko vreme presta i pričati. Onda se dogodi nešto što je ponovo vrati u život. Žene iz sela rekoše da imaju plan za bekstvo. Spremile su nemačke uniforme i vrlo brzo bi njih tri trebale pobeći. Od sreće Jovanka za dva dana isplete deci džempere i sakri ih, a onda je samo čekala.
Dođe taj dan i njih tri krenuše, iskoristiše nepažnju čuvara i domogoše se železničke stanice. Pratila ih je sreća i uz pomoć skromnog znanja nemačkog jezika, u nemačkim uniformama stigoše do Zagreba. U gužvi na železničkoj stanici jedan otpravnik im reče da za deset minuta kreće voz za Bosnu. Jovanka reče ženama da uskaču u vagon i da će ona za njima samo dok uzme zavežljaj sa dečjim džemperima koji joj je ostao na klupi gde su odmarale. Kod klupe je presretoše Nemci i zatražiše dokumenta. Kada joj videše logoraški broj na ruci, na licu mesta je bila streljana.
I dok je Jovankina duša širila krila da poleti svom Milošu, svojoj deci, zgrčeno telo iskolačenih očiju bilo je gaženo vojničkom čizmom, na peronu, pored samih šina. Voz se odlazeći pretvarao u tačku, a zatim potpuno nestao iz vidokruga. Jovankin glas se mogao čuti još samo u šumu vetra, koji je raznosio lišće po kozarskoj šumi, premeštao ga sa jednog groba na drugi, gde je ležao Miloš sa ostalim partizanima. Troje mališana nikada nemaše grob ni oca, ni majke da im ponesu cveće, zapale sveću ili se gorko isplaču na njemu. Iz detinjstva ponesoše u srcima samo pesmu majčinu i očevu, koju su uvek mogli čuti kako odzvanja Kozarom.

 
Na baku i ja lepo pevam, kažu da i fizički ličim. Možda i nosim njen bol, strah i patnju kao što piše na onom sajtu. Ali, gde je onda ljubav? Gde je ljubav onolika koju je osećala prema dedi?
Dejan ulazi, tiho se izuva, spušta aktovku pored cipela. Bled posmatra svečano postavljen sto, zapaljene sveće, serviranu večeru.
Šapuće sa knedlom u grlu: “Sanja, ti si donela neku odluku, je l da?” “Mi sada imamo ozbiljan razgovor?” “Slušaj, to može biti greška…”
“Dejane, da li sam ti ikada ispričala priču o mojoj baki Jovanki i deda Milošu?”
“Jesi, nekada, ne sećam se baš…”
“Sedi. Ispričaću ti uz večeru ponovo.”

 

by: Spasenija

 

 

foto by: Miki fotograf

Pijaca

pijaca

 

Izgleda kao da mu nije ni do čega, pomalo i nezainteresovano. Mršav, suv,visi trenerka na njemu. Gleda oko sebe čeka mušterije, a kao da Boga moli da mu niko ne priđe, nešto mu se danas ne divani.
Odakle vam je grožđe ?
Iz Makedonije, izvolite, slatko, tanka kožica. Probajte.
Kako iz Makedonije kad ne pričaš makedonski?
A jebo ga ti nisam ni iz Afrike, pa evo me muka naćerala da prodajem banane.

Tako odgovori domalopre ljubazni trgovac. Ljudi koji se zadesiše okolo počeše se smejati omalenom, srednjih godina, trgovcu južnim i onim drugim voćem. Oseti on da je privukao pažnju i nastavi sa sve akcentom svoje rodne grude.

Najgore mi kad me pitaju za vrstu jabuke.
Jabuka ko jabuka, oš zelenu, žutu, crvenu ili prošaranu, ko da je bitan naziv.
Al ne, on stane pa zapitkuje, pa pipka, pa odakle su, pa kako si ih prevuko, pa kojim autom. Samo što mi ne traži saobraćajnu dozvolu i poslednji nalaz krvne slike. A krv sam vadio poslednji put pre trideset godine, nešto su nas sa školom vodili u Bihać. ( kuca u drvo) Fala Bogu zdrav sam. Ko da ne kupuje hranu, nego u najmanju ruku građu za krovnu konstrukciju, da napravi odma kako valja i za unuke, da je kvalitetno i dugovječno. Ama bolan, dođe mi da mu kažem jabuka ko jabuka, opereš i pojedeš, sutra dođeš po druge. Najteže mi je išlo sa ajdarama. Kako pitaju za sortu, ja kažem ajdara ljudi se okrenu i odu. I tako svaki dan. Jedan dan ja kažem ženi, ako neko pita koja je sorta samo ne govori da je ajdara. Što, pita me žena. Ja kažem izgleda da oni shvate da im kažemo ,,ajd dalje”. Sve se prodade samo ajdara ostade, sunce ti jebem. Odnesemo kući pa baba kuva džem da se ne baci. Nemamo više tegli koliko smo džema nakuvali. Ko da je meni lako stajati na plus četrdeset i minus dvadeset. Ja teretna naroda mili Bože, dragi Bože. Izađu nervozni, pa dođu mene zajebavat. Kriv sam što nisam Makedonac, Afrikanac, što nisam maneken.

Razmahao se rukama, a vidi se da uživa u pažnji koju je privukao. Vrlo simpatičan i dopadljiv. Eh, da ga je bilo školovati, rođeni glumac. Njegova žena samo ćuti, trpa u kese, meri i naplaćuje mušterijama. Svima je izgleda smešan osim njoj. Ona je valjda navikla .

Zadesi si se u blizini grupica srednjoškolaca. S njima je uvek lako, bar su oni uvek raspoloženi da se napravi zabavica. Proceniše da je trgovac inteligentan, dobronameran ali malčice neobrazovan, pa ga upitaše prodaje li kojim slučajem agrume. Na njegovoj tezgi sve vrišti od limuna , mandarina i narandži, ali on ne zna da je to to. Gleda ih koji sekund duže, pa im reče : aj djeco u školu, učite da se ne morate ko ja baviti ajdarama. Narod ko narod vidio gužvu, pa svi navalili baš na tu tezgu. Propinju se na prste pa izviruju jedni drugima iznad glave da vide šta se to spektakularno prodaje ili je u pitanju neki ekstra popust. Naiđe neka žena pa prokomentarisa da je grožđe skupo. Trgovac se okrenu, stavi ruke na kukove, nagnu glavu na stranu, pa s nekim poluočajnim osmehom joj reče : “ Gospođo nije grožđe skupo, nego si se ti izgleda loše udala”. Narod se smejao neplaniranom naturale performansu. Bilo kako bilo taj smešni trgovac tog dana prodade i ajdare.

Kupih i ja nešto agruma i neke prošarane jabuke, ne smedoh upitati za vrstu ali ga upitah za ime. Nebojša. Krenuh srećna kući, jer sam na minus dvadest u toplom i ruke su mi negovane, a ten sačuvan od vetra koji ovih dana, kažu duva sa Karpata.

 

by: Gospava

 

pijaca-1

foto by: Miki photografer

Takva je Vera

miki

“Sigurno je u prošlom životu bila profesionalni vozač. Jedna od njenih ljubavi je njen auto. Vozi kao Fanđo. Muž joj je jednom rekao, draga Vera kako brzo voziš zalijepićeš se za neku stijenu, pa ću te špatulom skidati.”

 
” Dete sa sela, koje je školu pohađalo u jednom malom mestu u kojem ne postoji čak ni semafor, samo jedna mala raskrsnica. Sa dvadeset dve godine seda u auto i zaputi se u pet stotina kilometara dalji Beograd. Ona vozi po Beogradu kao da je odrasla tamo. Trake, prestrojavanja, kružni tokovi, izlazi, auto-put… kao da je nebrojeno puta tuda vozila. Pronađe bez problema svaku destinaciju koju je naumila. Nema navigaciju, ne gleda kartu, ne gugla na netu. Prosto sedne i ode gde je naumila. Kad me ona vozi osećam se vrlo sigurno i pomalo kao glupača. Ja, dete sa asfalta, odrasla u velegradu i nisam u stanju ni pomisliti da vozim po Beogradu. Uhvati me panika od silnog prestrojavanja, gužve, tramvaja… Vera je uvek nasmejana i njen moto je – lako ćemo. Ti ne možeš shvatiti kakva je Vera!”, govorila bi moja kuma o rođaki iz Hercegovine.

 
O Veri sam slušala često. Tada je nisam znala, ali na pomen njenog imena usne su se same razvlačile u osmeh. Gde god je moja kuma išla sa njom, izlazak, kraće ili duže putovanje, obilazak manastira… dobar provod je bio zagarantovan, jer takva je Vera.

 
“Ma ti ne možeš shvatiti, pet života da živim takvu osobu neću sresti. Za nju nema zaključanih vrata. Reklo bi se da briga nema, da joj samo teku med i mleko.”

 
Upoznah Veru kod kume. Letnji, vreo dan, ona doputovala iz Hercegovine, ali kao da je sad ispod tuša, sveža, namirisana, razdragana… Oči joj sijaju. Visoka, belog tena kao da nije leto. Kada je čovek pogleda, prosečna žena, ali ne možeš oka od nje odvojiti. Prosto pleni. Ne zna se šta je simpatičnije, sama pojava ili autentični hercegovački dijalekt. Ako se neka reč zbog svoje arhaičnosti i ne razume, ona je dočarava očima, jer i one govore. Ruke, noge, kosa… sve na njoj priča.

 
Bila sa kumom do pošte da nešto uplate malo pre toga, pa prepričavaju, gužva sačuvaj Bože. Red se otegao, ali Vera sve prolazi i pravo na šalter. Kumu sramota, sakrila se. Ova se pravi nevešta, te ima li dovoljno dinara, te nije odavde, te ima samo marke. Sve sa osmehom, izvinite, molim, hvala. Veća je šansa bila da je isprva namrgođeni gospodin, kome se ubacila na mesto, pozove na kafu, nego da je izbaci iz reda. Ostali je gledaju sa simpatijom.
“Ma gdje ja zakoračim ovim mojim bjeladama,” skače, podiže ionako kratku suknjicu i udara se po lepim, belim nogama, “sve mora da se završi i to u što kraćem roku!”
Bjelade? Ovo sam morala da zapišem.

 
Rekao bi čovek, zdrava kao dren, ali od tridesete ima dijagnozu, i to kakvu. Njenu bolest niko ne shvata ozbiljno jer je ona vesela, puna života, spremna za akciju, za volan u svakom momentu. Pitala sam je šta je bilo na poslednjem pregledu, a ona sa osmehom krene da priča.

 
“Draga pošalju oni mene u Banjaluku na ispitivanje. Kažu tri dana, a ja ostanem devetnaest. E, kad sam to preživjela… Dođem sa uputom, a oni mi kažu da u bolnici nema mjesta. Ma, šta nema, zovite vi meni glavnog, ja od glavobolje ne mogu da živim. Kažu meni sestre, gospođo nemojte praviti problem, iz vaše bolnice nam nisu javili da nam stiže pacijent i mi nemamo mjesta. Jeste li vi mene čule? Sedam sati se truckam po krivinama do Banjaluke, samo sam malo živa, a ako me ne primite ja ću umrijeti. Ne idem nigdje odavdje, evo leći ću nasred hodnika. Zovite mi načelnika, ja se ne vraćam bez dijagnoze. Telefoniraju one nekog đavola, prevrću očima, a dotjerane samo tako. Ko da su ih s manekenske piste skinuli i stavili u bolnicu. A i bolnica je lijepa, mislim nova, čista, ko da bolnica uopšte može biti lijepa. Izađe nakon nekog vremena jedna sestra i reče da oni jedino mogu da me na par dana smjeste na neurohirurgiju, u drugom kraju grada, dok se ne oslobodi mjesto, pa će me dovoziti na snimanje i pretrage. Dobro je, velim samo kad me primiše. E, tad počinje pakao. Ta druga bolnica haos, stara, sobe male, nabijene krevetima i još ciča zima, a grijanja nema. Za pokrivanje samo jedno istanjeno , skoro poderano ćebe. Sva sreća bijah sama u sobi. Tu noć jedva zaspah što od hladnoće, što od glavobolje, što od duga puta. Jedva na jedvane jade. Ma, čini mi se samo što sam preklopila nasta dreka, vriska po bolnici. Gledam šta se događa, vidim totalna uzbuna. Pomislim da nije požar ili ko zna kakvo zlo. Vidim na hodniku neku ženi i zovnem je u sobu, ne mogu ustati sve me boli. Kaže ona da se baba iz petice otkinula i pregrizla grkljan čojeku iz četvorke, bore mu se za život. Iskrvario bruku. Ama šta to kažeš, povikah, vesela bila, grkljan? E, što nije došla moj da pregrize da mi skrati muke? Eto tako bi prvu noć.”

 
Slušam, ne verujem. Je li ovo Josip Pejaković u ženskom obliku ispred mene? Kuma širi oči, namiguje i rukama pokazuje Veri da nastavi.

 
” Sutra me prevezoše u onu bolnicu gdje sam trebala biti uradiše neka snimanja, vađenje krvi, mokraće, pa opet nazad u malo veći pakao. Nakljukali su me nekakvim lijekovima i bi mi bolje, nego hladno u bolnici, napolju minus dvadeset, a grijanje uopšte ne radi, pamet im ne radila, kakvi su. Navukoh trenerku i nakvu džemperčinu, pokrih se tim jadnim ćebetom kad neđe oko jedan dovukoše mi u sobu dvojicu narkomana. Upali u Vrbas, polomili se. Izađe sestra kaže, sačekajte da stigne doktor da vas pregleda. Skinuše im mokru odeću i umotaše ih u onu jadnu ćebad. Njih dvojica dođoše do mene i krenuše mi otvarati oči. Pitaju me na čemu si. Ma, na pički materini sam, na čemu ću biti. Jesi li na heroinu ili na kokainu i krenuše da mi zavrću ruku. Zovem ja sestru ori se bolnica niko se ne pojavljuje. Iz susjedne sobe viče neka babetina, ćuti glupačo. Ama došlo mi da se spakujem i da krenem pješice kući. Umiru od smijeha i govore mi, ti si baš zajebana. Mokri bona, a nije im hladno, ubijeni što drogama, što alkoholom. Lupetaju neke gluposti, al bar se odmakoše od mene. Bona, strah me, svaki momenat mi život visi o koncu, ne možeš ni da zamisliš. Negdje pred zoru počeše da jauču, valjda popustile te droge, pa ih bole lomovi. Stiže doktor konačno i odvedoše ih. Vratiše obojicu u gipsu. Jednom cijela ruka, do vrata, a drugom noga. U neka doba dođoše majka i žena od jednog, uplakane. Nasta svađa, ubjeđivanje, ma dugi jadi. Ovaj obećava da će ostati na liječenju. Ovom drugom niko ne dođe. Ja neispavana, uhvatila me nervoza, a i strah bogami, pa sam samo šetala po hodniku. Odoše one, a taj što je obećavao da će ostati na liječenju zamoli me da mu obučem džemper i trenerku preko pidžame, kaže hladno mu. Šta ću, pomognem mu da se obuče, a on pobježe iz bolnice. Dođoše po mene da idem u onu drugu bolnicu i kad sam se vratila ni ovog drugog nije bilo. Ne znam je li i on pobjegao ili su ga neđe prebacili. Samo kad su otišli. Treći dan stiže neki čovjek, nekakvo ga drvo udarilo po glavi. Žena mu mlađa trideset godina od njega. Pa, mislim se oće li se neko normalan pojaviti. Taj čovjek umre tu noć. Kad su ujutru ustanovili smrt bila sam van sebe. Cijelu noć sam provela sa mrtvacem. Jadi dugi me obreše, pa ti vidi. Onda je u međuvremenu neka baba donijela rukama govna iz WC-a i bacala po krevetma. Moj nije dotakla, e tu sam stvarno imala sreće. A noću možeš da crkneš niđe ni doktora ni sestara. E, neđe sam se sedmi dan odomaćila, mene su svi zvali iz susjednih soba. Ja sam im isključivala infuziju kad istekne, vodila ih do WC-a, ma sve što je jadnom svijetu trebalo. Pojavio se u susjednoj sobi neki Musliman, živi u Njemačkoj. Ja sam i njemu pomagala. Bio je operisan i vezan za krevet. Kasnije me stalno slao da mu kupujem hranu, brijač, ma svašta, čak i veš. Nije imao nikoga da mu dolazi u posjetu. Ne sjećam se kako se on uopšte obreo u Banjaluci. Tako sam ti ja radila pun gas od sobe do sobe. Kad sam odlazila iz bolnice, taj Musliman me molio da mu dam adresu ili žiro račun da mi mjesečno uplaćuje neki novac, da mi se oduži. Kaže da mu nikad niko nije tako pomogao i raspričavao ga ko ja. Znaš ti mene, vazda meljem, ne trnem se nikad. Nijesam htjela ni čuti. Ja se pakujem kući, opet bez dijagnoze. Ne znaju da li je lajmska bolest ili multipleskleroza. Dobijam uput za VMA u Beograd i tamo ostajem trideset jedan dan. Tamo dočekujem i rođendan i Vaskrs, gladna. Znaš da ja ne mogu bez mesa. A u porcijama ima mesa toliko da može u oko stat. E, zaboravih ti reći, poslednji dan u Banjaluci ja spakovana, došo brat po mene i dok čekam otpusnu listu ugledam moju prvu ljubav. Ko da ga sad gledam umazam od kečapa, nekakvu pljeskavicu jede, pa kad me viđe, spusti onu pljeskavicu sav se pogubio, zacrvenio se. Ma jesi to ti Mileta? Priđem ja njemu i krenem da ga ispitujem, znaš ti mene. A on, ni da progovori. Ja istovremeno postavljam pitanja i pričam o sebi… On me samo gleda onako umazan. Mislim se nije ni čudo što se nisi oženio kad ne znaš progovorit. Njemu biva žao što nije znao da sam u bolnici, dolazio bi mi u posjetu da mi skrati dan.
Na VMA sam pretrpjela teške bolove. Vadili su mi koštanu srž iz kičme bez anestezije debelom iglom i promašili. Pa su sve to ponovo radili za dva dana. Ma, kad sam baksuz, a boljelo, ništa me ne pitaj. Žive muke. Uglavnom, ustanove da je u pitanju lajmska borelioza. Da mi je moždana opna sva izrešetana i da imam nekoliko polipa na mozgu i da odatle dolaze glavobolje. Ma, krpelj jebem mu mater, baš je na mene morao skočiti. U međuvremenu sam operisala miom na materici. Još me samo voz nije satirao. Dobijam terapiju, gomilu lijekova i eto dokle izdržim.”

 
Završava sve sa osmehom i obraća se kumi.

 
“Nego mislila sam kad dođeš na ljeto da idemo u Istanbul. Samo da odradim te neke, kažu, teške terapije u maju i da se malo oporavim. Kažu da ću biti iscrpljena posle te terapije.”

 
Eto, takva je Vera. Svašta bi čovek mogao od nje naučiti. Skoro da bi mogla podučavati life couching trenere. Neko bi mogao pročitati hiljade knjiga o umeću življenja, ali pitanje je šta bi od svega primenio.

 
Od nje naučih da se dramatična iskustva iz bolnice mogu sa osmehom prepričati u stilu stand up komičara, da ljudima i u takvim situacijama treba nesebično pomagati, da sve što doživiš gledaš sa one lepše i smešnije strane, da granica nema, jer su one samo u našim glavama i što smelije gaziš svojim “bjeladama”, to ti se vrata više otvaraju i ograde češće padaju, da u bolesti moraš biti vedar i jak, jer su ti tako mnogo veće šanse za ozdravljenje, da su ti džaba sve diplome ovog sveta ako se bojiš, da onako kako zamišljaš sebe i intenzitet energije koji u to ulažeš, čini da te i drugi tako vide, jer tako isijavaš. Dakle, nisu važni ni nos, ni kosa, ni telo, zapravo je svako vajar svoje spoljašnosti i na kraju da između kosmosa i Vere postoji samo znak jednakosti.
Pomislih još, šta bi bilo da je Vera rođena u porodici gde su roditelji intelektualci, da su ulagali u njeno školovanje, da se obrazovala u inostranstvu. Gde bi joj kraj bio.
Kuma pita je li mislila avionom do Istanbula.
“Ma, jok bona autom ćemo. Biće nam super!”

by: Gospava i Spasenija

foto by: Miki photograf

 

Instant karma

dzon-lenon-ap-1401437926-506711

 
Stajala je na dasci za skakanje u bazen i polako se njihala gore dole, sve brže i brže. Pripremala se za skok. Umjesto vode ispod daske za skakanje su bili gusti, mekani, bijeli oblaci. Nije se plašila. Skočila je na glavu i lagano propadala kroz oblake, a onda se dočekala stomakom i grudima na nešto tvrdo i hladno. Nije je ništa zabolilo. Klizila je po ledu na stomaku sa ostalim pingvinima i velikom brzinom, kao na toboganu, krivudala lijevo-desno. Povremeno bi se zgledala sa pingvinima pored sebe. I ona je bila pingvin. Bili su tužni. I Sanja je bila tužna, i bilo je stid.
Došli su do velikog zida od leda dugačkog u nedogled, kao kineski zid. Stajali su i gledali u zid. Neki su žmirili, a neki gledali u pod. Plakali su. To je bio njihov zid plača. Duž čitavog beskrajnog zida stajali su pingvini i plakali, a toplina njihovih suza topila je led. Zid se topio. Plakali su za šumama i drvećem, za morima, rijekama i glečerima. Tugovali su što padaju kisele kiše i gomile plastičnih flaša plutaju po okeanu. Pelene, kese, plastične čaše, slamke, igračke, nuklearni otpad. Gomile smeća koje guši planetu, mijenja klimu i ubija. Genetički modifikovano voće i povrće. Meso napumpano hormonima i antibioticima. Krave koje daju po 1000 litara mlijeka dnevno i djecu koja piju to mlijeko. Ljudi koji hrle u prodavnice i samo kupuju još i još više bespotrebnih plastičnih stvari. Plakali su za žitom i kukuruzom, za dobrim životinjama i poljskim cvijećem.
Djeca pingvini nisu plakala, oni nisu znali. Nego su stajali uz svoje roditelje i mirno i tiho čekali da se završi ritual. Sanja je plakala, u grudima bol i tjeskoba zbog nečega što ne može popraviti i ne može vratiti na svoje mjesto. Krivica i stid zbog ljudske pohlepe i gluposti. Pingvin sa lijeve strane je bio Džon Lenon. Tiho je plakao. Sanja ga je uzela za ruku. Nije je ni pogledao, samo je stisnuo jako i nastavio da plače. I njega je bilo stid.
Probudila se umorna i tužna. Ovaj san nikome ne bi mogla ispričati. Ne bi je shvatili ozbiljno. Možda bi ispričala Džonu Lenonu. Osjećala se kao da na leđima nosi vreću od sto kilograma. Prečesto je razmišljala o svemu što se dešava sa našom planetom i narušenom prirodom. Brinula je o budućnosti, posebno o budućnosti svoje djece i budućih generacija. Otkad zna za sebe imala je poštovanje prema prirodi i nipošto ne bi bacila ni papirić na ulicu ili uradila bilo šta neodgovorno prema prirodi. Tako je odgajala i svoju djecu. Često je zamišljala da na ramenima nosi anđele i povremeno ih šalje moćnicima koji su izgradili monstruozne kompanije poput Monsanta, nuklearne elektrane ili fabrike koje koriste otrovne materijale u svojim proizvodima. I ti anđeli im šapuću na uho da isprave svoje greške. Bila je vrlo upućena u sve što se dešava pa je prosto bilo nemoguće sve to zaboraviti i osloboditi se brige.
Činilo joj se da je tako oduvjek bilo, ali nije. Pokušavala je da se prisjeti kada je sve to krenulo i kada je shvatila da svijet u rukama drže pohlepni pokvarenjaci. Sanja se odlično sjećala da je kao dijete duboko vjerovala da su sve firme, sve vlade i sva društva savršeno odgovorna, jer pobogu i oni žive na zemlji, jedu hranu koju ta zemlja rađa. Uostalom, valjda i oni imaju svoju djecu. U Sanjinoj dječijoj glavi samo je to bilo logično. Ovo su ipak savremene brige. Sanjine roditelje u njenim godinama ovakvi problemi nisu zaokupljali. Ta vremena u kojima je odrastala činila su joj se mnogo bezbrižnija. Život je bio sporiji i jednostavniji.
Padala je kiša. Stajala je na prozoru i gledala kako kapi udaraju u staklo spajaju se i grupišu, formiraju male potočiće i slijevaju se ubrzano. Šta li je sve u toj kiši? Nedelja je. Na televiziji je fudbalska utakmica. Nije pratila fudbal ali je volila zvuk utakmice. Ovacije publike, monotoni glas komentatora, pa onda glasnije navijanje uz sve veće i veće uzbuđenje, kulminacija i gol. Taj zvuk je neizbježno podsjećao na djetinjstvo. Tata je nedeljom obavezno gledao utakmicu, mama spremala ili kuhala, Sanja se muvala po kući, učila ili nešto čitala.
Naravno bitnije utakmice su praćene u društvu komšija i rodbine. Sjeća se jedne godine, tamo nekih ranih devedesetih, u kasno proljeće svjetsko prvenstvo u fudbalu, Jugoslavija igra. Nigdje nikoga na ulicama svi se sjatili oko televizora i prate, navijaju. Kod Sanjinih se okupio komšiluk. Desilo se da su baš tog dana Sanjina mama Ljilja i njena sestra Vera kupile nove kupaće kostime. Razvukla se utakmica i one da probaju kostime kad naši dadoše gol. Istrče njih dvije u svojim novim kostimima i u njima ostanu do kraja utakmice. Naši pobjediše i one tada pomisliše da im kostimi donose sreću. Tako su njih dvije svaku sljedeću utakmicu oblačile kostime i kao blesave navijale. Tu im se pridružila i komšinica Nada u svom novom jednodjelnom na pruge. Naravno, nismo osvojili prvenstvo, ali su se svi veselili i ludovali kao da jesmo.
Ove misli su je malo oraspoložile. Odsutno je pogledala ka televizoru, kamera je pokazivala publiku na tribinama. Na trenutak joj se učiinlo da je vidjela Džona Lenona i Joko Ono kako sjede i mašu joj. Joko sva u bijelom sa ogromnim šeširom i naočalama. Džon se privio uz nju, u ljubičastom sakou od velura i svojim prepoznatljivim naočalama. Veselo mašu. Trznula se da bolje pogleda ali je kamera već prešla u drugi kadar. Smijala se sama sebi. Uzela je daljinski i promjenila program. Nole je igrao sa Nadalom. Trkom je otišla do plakara, pronašla najnoviji kupaći kostim, obukla ga je na brzaka i vratila se u dnevnu sobu vičući: “Nole majstore, Nole majstore”. Bojan se smijao, znao je za priču o kostimima i odmah je ukapirao o čemu se radi. Digao se i rekao: “Idem i ja da se presvučem”. Djeca su se samo zbunjeno zgledala.

“There are two basic motivating forces: fear and love. When we are afraid, we pull back from life. When we are in love, we open to all that life has to offer with passion, excitement, and acceptance. We need to learn to love ourselves first, in all our glory and our imperfections. If we cannot love ourselves, we cannot fully open to our ability to love others or our potential to create. Evolution and all hopes for a better world rest in the fearlessness and open-hearted vision of people who embrace life.”
John Lennon

 

by: Anđelija

 

foto: https://goo.gl/images/mYmMrR

Nije me prepoznala

guitar-001

U naselju gdje sam rastao, imao sam mnogo drugova. Neki su bili iz osnovne, neki iz zgrade, neki iz srednje škole… Uglavnom, sve nas je povezivala Grbavica. Uveče bismo se okupljali u parku između zgrada, posebno ljeti, šalili, svirali gitaru i pjevali. Repertoar i danas pamtim. Počeli bismo sa Bijelim Dugmetom, Ribljom Čorbom, zatim bi prešli na Haustor, EKV, Partibrejkerse, …pa se prešaltavali na Stonse, Deep Purple, Pink Floyd… i tako do nekog doba noći. Interesantno, komšijama nije smetalo. U drugim naseljima je omladina polivana vodom, ili gađana paradajzom… kada bi pretjerali. Mi smo super prolazili. Dešavalo se čak da sa balkona ili prozora neko vikne:” Ej, je l’ može ova… za moju dušu?”
Bilo je dovoljno da nas se skupi trojica i eto derneka. Svirao sam gitaru solidno, ali ugođaj bi bio u fulu kada bi sišao i komšija, stariji od mene godinu dana sa svojom gitarom. Onda bi se društvo sakupilo u velikom broju, jer dvije gitare su se čule nadaleko, pa i ko nije mislio izaći to veče, izmamile bi ga. Pošto je komšija bio atraktivan za djevojke, ženskog društva nije nedostajalo. Jedna cura, baš iz mog ulaza je mnogo lijepo pjevala i njen glas u kombinaciji sa gitarama je pravio čaroliju koja je omađijala mnoge parove u grbavičkom parku.
Ja sam bio mnogo stidljiv. Imao sam osamnaest godina i samo simpatije, prave djevojke ni na vidiku. Valjda sam zbog povučenosti i pobjegao u svijet rock n rolla, da se sakrivam iza duge kose i žestokog zvuka. Kasnije sam u životu sreo nekoliko sličnih duša, koje su kao ja bježale u hard rock ili heavy metal. Neki su prevazilazili slabosti brzo i preobražavali se u uspješne, samouvjerene ljude, dok su neki ostajali u svom svijetu muzike, koju bi kasnije nadopunjavali poezijom, prozom ili teologijom.
Jedne večeri u naš park ušeta komšijina školska drugarica. U prvom trenutku ja je nisam ni primjetio. Baš sam se bio udubio u jednu solažu Vlatka Stefanovskog i polako prelazio na drugu dionicu kada zapazih dva crna oka. Nisu se dugo zadržala na meni, ali meni je bilo dovoljno. Kao da sam dobio anesteziju u predjelu srca. U trenutku sve je utrnulo, a zatim se oduzeše ruke. Na brzinu završih sa Leb i sol-om i dadoh gitaru momku do mene. Djevojka je slušala komšiju i momka koji je mene mjenjao, nježno glavu pomjerala prema jednom, pa prema drugom ramenu u ritmu pjesme. Ja više nisam znao koja se pjesma svira. Samo sam čekao trenutak da Crnooka prinese cigaru usnama, povuče dim i posmatrao obasjane oči. Imala je lijepo oblikovane obrve, dugu loknavu smeđu kosu, savršene bijele zube. Sve sam vidio, bez obzira na mrak u parku. Čak i njenu skladnu građu, farmerke koje su joj lijepo stajale, starke na nogama, kariranu košulju… vidio sve, jer sam htio da vidim, svaki detalj. Drugarica sa kojom je došla bila je malo viša od nje, duge ravne kose i sličnog stila u oblačenju. Moglo bi se čak reći da je bila ljepša, ali ta ljepota nije bila ništa u poređenju sa stvorenjem koje je zračilo i sijalo kao najsjajnija zvijezda.
Komšija je upita da li da svira onu njihovu pjesmu, ona klimnu, drugarica pljesnu rukama i začu se melodija koju nisam do tada čuo. Crnooka pusti glas i zapjeva na ruskom. Poslije te pjesme odpjevala je “Podmoskovske večeri”, a zatim “Rjabinjušku”. Sa tim je završila, pozdravila se sa društvom i sa svojom drugaricom otišla u pravcu Hrasnog.
Cijelu noć, dok sam budan ležao u krevetu, odzvanjao mi je u ušima njen glas, istovremeno i sladak i blago promukao i zvonak, ma neopisivo nešto. I taj odabir pjesama, tako neobičan i savršen ruski izgovor. Cura je bila prava enigma.
Komšiju nisam htio ništa pitati o njoj, da ne bi bilo prozivanja u parku. Imao sam dvije drugarice u razredu iz Hrasnog i znao sam da je moraju znati. Tako je i bilo.
U roku od dvadeset četiri časa znao sam sve, zgradu, sprat, prozor sobe, školu, broj cipela, đe se njeni kopaju (to je moj đed znao pitati starije rođake kada upoznaju novu curu, valjda je to bio jedini garant o porijeklu, pitati o mjestu gdje se njeni sahranjuju, pusti ono oni su iz centra grada), brat, sestra, šta planira studirati…
Onako spontano sam počeo zalaziti u kafiće u Hrasnom, koji su slučajno bili u blizini njene zgrade i sretao je tu i tamo. Znala je doći sa onom istom drugaricom, popiti kafu, tako nekim radnim danom. Udarni dani za izlazak petak, subota su bili rezervisani za grad. I tamo sam je viđao. Imali smo dosta zajedničkih prijatelja, a i izbor mjesta na koje idemo se često podudarao. Za dvije godine smo se upoznali šest ili sedam puta. Svaki put je bila ljubazna, pružala ruku, izgovarala svoje ime, ali me je zaboravljala istog časa kada bih joj pustio ruku. Ja sam za nju bio nevidljiv. Nije ona bila uobražena, naprotiv, samo eto ničim nisam pobudio njenu pažnju. Poslije mi je bilo interesantno kada se nađemo u istom društvu, znao sam da će pružiti ruku kao da me prvi put vidi. Crnooka.
Bio je koncert EKV-a jedne ljetne večeri. To naravno, nisam smio propustiti. Već izvjesno vrijeme sam izlazio sa finom djevojkom, mojom prvom curom i taj koncert je trebao biti moj poklon za njen rođendan. Sve je bilo ok, dobra svirka, fino vrijeme (koncert je bio na otvorenom), dok nisam vidio Crnooku za ruku sa jednim tipom sa Grbavice. To je bilo prvi put da sam je vidio sa nekim momkom. Znao sam ga. Bio je mlađi od mene godinu dana, od nje znači dvije. Ostatak koncerta sam proveo posmatrajući njega, pokušavajući sebi objasniti šta je to na njemu što ju je privuklo. Šamarao sam ga do juče u parku i na koševima. Cmizdrio je ko djevojčica. Osjećao sam se toliko nadmoćniji, a on mi sada ispred nosa šeta nedodirljivu.
Tu noć sam proveo razmišljajući o Balavom. Imao sa želju da ga opet malo prošamaram.
Od tog vremena prošlo je četvrt vijeka, dva rata, puno smijeha i suza, jednom sam postao i ostao muž,dva puta tata, poslova raznih, podstanar, pa vlasnik stana… Ringišpil vrti u mojoj glavi. Skrasio se najzad u ekspozituri banke na Bulevaru u Beogradu. Grad koji je zamjenio Sarajevo je bio kao zla maćeha, surov, grub i nepravedan. Navikao sam se. Pravi porodičan čovjek. Šetam sa suprugom i djevojčicama Kalemegdanom, gledam u pravcu Novog Beograda. Sjetim se često rodnog grada. Teža su mi ta prisjećanja nego što želim da priznam i sebi i drugima. Sjetim se parka na Grbavici, pa poželim opet da sjednem na onu klupu. To sam i uradio jednom kada sam bio na službenom putu u Sarajevu. Otišao negdje oko podne između zgrada, pa sjeo onako u odijelu sa kravatom. Neka djeca me čudno gledala. Pogledao sve prozore i balkone gdje su stanovala raja. Svoje prozore. Prošetao do Hrasnog. Pogledao prozor njene sobe. Kao da se mrdnula zavjesa. Srce mi zaigralo. Pojavila se mačka na prozoru. Otišao sam brzim korakom na ćevape. Pivom ugasio zapaljena sjećanja. Vratio se i bilo mi malo lakše.
Bilo je ljeto, sezona godišnjih odmora. Na poslu gužva. Svi požurili da plate račune, pa da se sjure prema jugu, put Grčke i Crne Gore. Uzimamo klijente u kancelarije da olakšamo kolegama na šalterima i mi radimo uplate. Ulazi žena sa hrpom računa, pita hoćemo li stići. Kraj je radnog vremena. Hoćemo, kažem. Podižem glavu i …odmah spuštam… kucam, kucam samo kucam. Opet imam sve podatke o njoj, oh Bože, adresa, ime muža na računu za kablovsku, broj telefona… Završavam. Dajem joj priznanice, gledam je u oči. I dalje je fina. Onako ostarila, nije idealna. Nikada nije ni bila. Naravno, nije me prepoznala. Nikada me nije prepoznala. Dok pušim na pauzi gledam niz ulicu, sada znam da je u komšiluku. Pa šta? Pitam sebe. Budaletino jedna.
Nije dugo dolazila. Sigurno godinu dana. Bar ne da sam je ja vidio, a gledao sam. Onda jednog poslijepodneva pred samo zatvaranje poslovnice, ulazi i ide pravo prema meni. Pita me da li sam kreditni savjetnik, kažem da jesam. Ostala je bez posla, ima nezavršen kredit, čeka novčanu nadoknadu sa Biroa. Ne smijem da je pogledam u oči. Njene kartice držim ispred sebe i ukucavam podatke na tastaturi. Pitam gdje je stanovala u Sarajevu. Sam sam sebe iznenadio. Pogleda me iznenađeno. Kaže u Hrasnom. Pitam je za one moje dvije školske drugarice, zna ih. Spomenem Komšiju, Balavog… Klima glavom, oči joj se smiju. Pita me gdje sam ja stanovao. Kažem. Pita me da li se sjećam nje, da li mi je poznata. Odmahujem glavom. Kažem da je u životu nisam vidio. Ohrabrih se, pa malo duže zadržah pogled na njoj. Sitne borice oko očiju, kosa za farbanje odavno, ali i dalje fina, mila, slatka… Crnooka. Odlazi.
Nedjelja je poslijepodne. Tamburam po gitari i lutam u mislima po nekim dalekim meridijanima. Žena sprema po kuhinji, lupa suđem, pita me hoću li kolač. Hoću, naravno. Moja mlađa kćerka prilazi i traži da sviram Rjabinjušku. Počinjem, a ona pjeva iz sveg glasa. Baš lijepo pjeva.

by: Spasenija

foto:https://goo.gl/images/J4Oo4j

Porok

rodjendanska-torta
Rođendan mi je. Nemam problem sa brojkama, niti napunjenim decenijama života. Imam problem sa emocijama, sa mešanjem očekivanja i stvarnosti, sa mešanjem sreće i nekakve melanholije. Nekako uvek na rubu suza i sa željom da prođe taj dan nezapaženo, ako može, ali samo da prođe.
Godinama unazad maštam da oko sebe okupim sve one drage ljude, probrane, divne duše koje su se igrom slučaja našle na istom putu i na razne načine se upisale u moj život. Kasnije se taj put račvao i odveo mnoge daleko, daleko. Neki su skrenuli s puta, pa još tumaraju po nekim stazicama, neki plove morskim prostranstvom, retki su se domogli važnih magistrala, a neki su se odlepili od kopna i pronašli nebeske puteve.
Svake jeseni, na isti datum nekako mi pođe za rukom da ne gledam unazad. Na kom sam putu ? Je li moglo drugačije, je li moglo bolje? Uvek može i bolje i drugačije. Zadovoljna? Nekad jesam, nekad nisam. Ma samo sa ne bude gore…
Ni ovaj put mi neće poći za rukom da skupim sve te drage ljude da proslavimo taj važan dan kad je planeta postala bogatija za “jednu mene “.
Maštam da to bude neki sasvim običan, divan jesenji sunčan dan, stolovi na travi pored nekog jezera. Kolorit jeseni u punom zamahu, opalo žuto lišće oko stolova … romantično. Zamišljam nas puno, srećni, nazdravljmo iz nekih vrlo elegantnih čaša sa zlatnim obodom, sve nekako miriše, lepo nam je, nasmejani smo.
Rođendan mi je. Ja sam kraljica i sve je podređeno meni. To je nasleđe koje vučem iz najranijeg detinjstva. Vreme kad brojim dane do rođendana, vreme kad noć uoči rođendana zaspem s osmehom i željom da se što pre probudim i dočekam taj poseban dan. Vreme kad mi je dan počinjao maminim i tatinim uvlačenjem u krevet, obasipajući me poljubcima, divnim željama i naravno poklonima. Uvek je to bilo baš ono što želim .
Imala sam tri godine i jasno se sećam, kad je moj tata stigao iz Beograda i doneo mi pun kofer igračaka. Kao da sad gledam crveni klavir , metalofon, doboš, lutke, lopovske maske i favorit, tog braon kožnog kofera, kožna traka za glavu za raznobojnim indijanskim perima. Ja poglavica. Dok sam kopala čokolade koje su virile ispod igračaka spazila sam kako tata ljubi mamu i daje joj neki poklon, ali me uopšte nije interesovalo. Bila sam vrlo zaokupljena šarenilom mog poklona.
Uveče su stizali moji ujaci sa svojim porodicama. Ja najbitnija. Sećam se ama baš svih poklona i slatkog iščekivanja “šta li ću dobiti “. Dete. Najdraže su mi bile jedne crvene cipelice sa kaiščićem oko zgloba noge koje su me pretvorile u balerinu. Odraslima je to bio još jedan razlog za druženje, uz sto pretrpan hranom i pićem, a nama deci povod za igranje. Hrana i piće nas uopšte nisu interesovali, čak ni torta. Radovali smo se duvanju svećica, trčanju i prevrtanju. Ko će brže, ko će bolje. Zadihani, upaljenih obraza i znojavih glava nismo baš reagovali na “ma dajte deco malo lakše”. Znali smo da taj dan možemo malo jače nego obično, sve dok neko ne padne, razbije glavu ili u najboljem slučaju zaradi modricu na čelu. Tada bi odrasli poskakali na noge, njih deset puta dva oka, s namrštenim čelima, iznad moje glave da procene ozbiljnost povrede. Onda je sledila antarktička hladnoća leda na mom čelu, uz obavezno otimanje, stavljanje metalnog novčića ili kašike na modricu. Nakon toga bi stigla detektivska rekonstrukcija nastalog događaja. Sva ta vanredna situacija bi trajala jedno petnaestak minuta. Odrasli su se vraćali na svoja mesta za stolom nastavljajući tamo gde ih je prekinuo vrisak ili plač. Mi deca smo kao izduvani baloni konačno sedeli još crvenih obraza i oznojenih glava. To je bio prelaz na drugu fazu proslave rođendana, sedenje i pričanje nekih vrlo strašnih priča o vampirima, duhovima ili bismo se trudili ispričati nešto jako smešno, upadajući jedni drugima u reč.
“Ja kraljica” je zasluga mojih roditelja, njihove bezgranične ljubavi. Kasnije je “ja kraljica” bila zasluga zaljubljenih muškaraca, muža, pa i onog koga krijemo od celog sveta. Kraljicu donosi moć ljubavi, ta jaka sila koja nas diže i obara, goni napred i zaustavlja.
U tinejdžersko doba tog dana sam morala biti najlepša, u novoj garderobi, naravno. Totalni akcenat na spoljašnjem izgledu, kao ubeđena da je onaj unutrašnji potpun, da se tu ne treba ništa više dodavati. Dan je zavisio od ogledala.
Kraljevala sam u stihovima jednog slatkog zaljubljenog umetnika. Jedan student mi je korpom od sto pupoljaka poklonio iluziju kraljice crvenih ruža… U njihovim očima svakodnevno sam viđala odsjaj krune na mojoj glavi. Najmaštovitiji i najoriginalniji od svih mi je postao muž. Poklone sam nalazila zavezane za četkicu za zube, ispod jastuka, dušeka, pravio mape zakopanog blaga… pravio je čuda samo za moj osmeh. Odglumio je jednom da je zaboravio na moj rođendan. Došao s posla namrgođen, legao na krevet, podigao noge na sto i sav mrzovoljan zatražio da mu donesem pivo iz frižidera. Kakva odvratna slika. Ja preko volje, stisnutog želuca otvorim frižider, a unutra predivno upakovan poklon sa ogromnom zlatnom mašnom. Bilo kućnih dostava cveća sa divnim posvetama, putovanja… Sva magija mog kraljevanja odisala je raskošem koji su pravili samo za mene…
Vremenom rođendani nisu gubili na značaju, bili su mi važni. Želja za “ja kraljica” je uvek bila prisutna, ali pritajena. U nekom intermecu sam shvatila da je to lepa iluzija kojoj ne smem postati sluga. Bilo bi lepo ne pridavati joj toliki značaj, ali… Biti na prestolu je opasan porok.
Onda sasvim neosetno stigla je faza rođendana moje dece. Sve što sam naučila, doživela i nasledila s mnogo ljubavi, sipala sam u slavljeničke čaše mojih čeda. Faza kada sa najvećim zadovoljstvom daješ sve od sebe da bi tvoje dete, tog posebnog dana, bilo kralj ili kraljica. Apsolutno svesna dečijih očekivanja, iščekivanja, uzbuđenja, treperenja, po neki put i suza tog obično neobičnog dana.
Danas,u petoj deceniji života, sam kao izduvan balon, a nisam ni zajapurenih obraza, ni zadihana, ni s modricom na čelu. “Umorna i potrošena od svakodnevnice” je samo pusti izgovor. Jedino što je potrošeno je količina ljubavi potrebna da bi živela “kraljica”. Ona devojčica puna iščekivanja još uvek čuči u meni, pritajeno, da neko ne vidi i ne čuje da sam ovisnik i zarobljenik jedne divne iluzije, jednog prošlog vremena.
Čini mi se da su mnogo srećniji oni ljudi koji nisu kraljevali u svom životu. Oni nemaju za čim da žale. Za njih je rođendan jedan sasvim običan dan bez iščekivanja i razočaranja ili nedefinisanih emocija.
Evo stojim pred ogledalom, kao nakad kad bejah samo bezbrižna tinejdžerka i obećevam da ću ovu ženu, koju gledam, preseliti u jedno sasvim novo kraljevstvo. Možda je stiglo vreme kada je potrebno da to uradim sama za sebe. Igra ne sme prestati… dok god dišem.

 

by: Gospava

foto: https://goo.gl/images/7R9nmG

U utrobi pitona

australia

Telefon je u prijepodnevnim časovima neprestano zvonio. Zvali su iz banaka, osiguravajućih kuća i nudili svoje usluge sa ekstra popustima. Mi smo obično izbjegavali da podižemo slušalicu, jer niko od nas troje nije dobro govorio engleski i lakše nam je bilo ostaviti aparat da samo zvoni, nego se preznojavati slušajući umilne glasove koji pokušavaju da uguraju svoje proizvode. Svakako nismo bili zaposleni i ništa od toga nam nije ni bilo potrebno.
Već mjesec dana smo živjeli u Brizbejnu, smješteni u stan koji smo dobili na korišćenje. Maja je nastavila sa školom, Dragan je sjedio kod kuće zamišljen, a ja sam se upoznala sa komšinicom Radom. Rada je bila moj prozor u svijet i prečica za sve nedoumice koje su me mučile u australijskom društvu. Prijatelji koje smo upoznali, naši zemljaci su se veoma trudili oko nas pozivajući nas razna druženja koja su organizovali naši. Odlazak u crkvu nedjeljom se podrazumijevao. S obzirom da nismo bili kršteni, niti smo slavili slavu, osjećali smo se ko u tuđim cipelama, ali shvatili smo da se moramo prikloniti svom stadu. To mi je postalo još jasnije kada se Maja jednom vratila iz škole i rekla da su na času vjeronauke klanjali. Tog trenutka smo shvatili da nam je dijete u grupi sa muslimanima, pa je Dragan ko bez duše otrčao u školu i j..ao majku učiteljici Nensi. Ova se dugo izvinjavala i uporno ponavljala da je mislila da smo iz Bosne. Da li je Nensi razumjela Draganove tarzanske urlike i nabrajanje naroda koji žive u Bosni ne znam, ali sutradan je Maja bila u grupi koju je učio vjeroučitelj, grčki pop. Dragan je samo pušio na terasi i govorio da ga smiruje kada posmatra životinje u parku. U stanu nije ni mogao da puši, jer bi se odmah uključio protivpožarni alarm.
Papagaji koje je Dragan hranio na terasi su kenjali isto ko naši golubovi, ali je on imao strpljenja i uredno prao sve što bi oni isprljali, vodeći računa da se ja ne naljutim. Opisivao mi je životinje koje je posmatrao sa prozora, dok sam ja kuhala ili peglala.
Jednog jutra dok je Dragan pušio, Maja bila u školi, a kod mene bila Rada, započela je uobičajena zvonjava telefona. Rada je već znala da kada je kod nas ima zadatak da odgovara na pozive. Ovaj put je pričala na spskom. Pop Gojko mi je našao prvi posao u Australiji. Na drugom kraju grada doduše, ali vrlo jednostavan. Da pet sati dnevno pazim jednu senilnu babu. Ljudi su porijeklom iz Hrvatske. Sin i snaha rade, a unuk studira u Sidneju.
Baka je bila slatka, ali nekako previše živahna. Vrata su uvijek morala biti zaključana, a ključ izvađen. Jednom dok sam bila nakratko u toaletu, ona je krenula negdje, pa sam je vratila sa pola stepenica. Drugi put mi je šmugnula dok sam otišla u kuhinju po čašu vode. Njenom sinu Zoranu je tako jednom pobjegla i otišla daleko od zgrade punih dvanaest kilometara. Došla je do benzinske pumpe na periferiji i pitala: ” Je li ovo Knin?”Nekim čudom jedan od zaposlenih je bio neki Ibro iz Goražda, koji joj je spremno odgovorio: “Prošla si ti baba Knin.” Baš kada su htjeli da zovu policiju, baba je izbiflala unukov broj telefona (vjerovatno na pomen policije proradile vijuge), koji je iz Sidneja zvao Zorana, pa je ovaj brže bolje došao po nju.
Nakon tri mjeseca našeg boravka u Brizbejnu, Maja je prilično usavršila engleski u školi, tako da je mogla umjesto Rade da se javlja na telefon. Dragan je usavršio sjedenje na balkonu i posmatranje parka ( sa svim životinjama kojima je park bio dom ), a ja sam postala virtuoz u vraćanju bake Stane sa svih nemogućih mjesta na koja bi se ona zaputila.
Crkva je postala mjesto gdje smo rado išli, jer je moj muž samo tamo bio živ. Razgovarao bi sa ljudima, ponekada se čak i smijao.
Sa engleskim sam veoma sporo napredovala, za razliku od psovki na maternjem jeziku. Vjerovatno je količina psovki koja je izlazila iz mene bila srazmjerna nervozi i nezadovoljstvu zbog nekih situacija u kojima nisam znala da se izrazim na engleskom. To sam tada tumačila tako. Nakon šest mjeseci smo shvatili da je jedino Maja srećna i zadovoljna i pomirili se sa tim da izdržimo sve zbog nje.
Čistila sam po kućama i pravila pite i kolače, koje su prijateljice zemljakinje prodavale Australijancima. Dragan je povremeno pomagao u jednom marketu.
Posle godinu dana dobila sam prvi pravi posao (opet zahvaljujući popu Gojku) u kuhinji jednog restorana. Lakše se disalo. Uzeli smo jednu kućicu na otplatu i tu se Dragan malo smirio. Dvorište je zamijenilo balkon. Međutim, tu nije samo zadovoljavao svoju nikotinsku ovisnost, nego je sređivao cvjeće, kosio travu i naravno, hranio papagaje. Samo četiri mjeseca nakon toga, umro je moj Dragan, a da se nije požalio ni na šta. Valjda crko od muke neke, sa nepunih pedeset godina. Otišao. Ostavio me nijemu od bola. Maju i mene. Dugo sam posle tumarala kućom i dvorištem i uvijek mi se pričinjavao da osjetim miris duvana. Papagaji su nastavili da slijeću na naše prozore, a slijetali su i na kamenu ploču na brizbejnskom groblju.
Četiri godine nakon što smo kročile na australijsko tlo, imale smo nešto ušteđevine i odlučile da za godišnji odmor otputujemo u Evropu. Najzad malo u Bosnu, malo u Srbiju i na more u Hrvatsku. Više od ičega me radovao susret sa rodbinom.
Toga jutra pred sam polazak na aerodrom ugledala sam neman u dvorištu. Piton dug skoro tri metra pokušavao je da se sklupča baš kod naše garniture za sjedenje. To mu nije uspjevalo, jer je na jednom mjestu svog dugačkog klizavog tijela bio zabrekao, da sam mislila da će da pukne. ” Mora da je progutao oposuma”, znalački reče Rada otpuhujući dim cigarete i škiljeći na jedno oko. Morala sam da zovem službu za zbrinjavanje divljih životinja, a ta gimnastika je koštala tri sotine dolara. Ništa to nije bilo strašno u poređenju sa činjenicom da ćemo zakasniti na let za Singapur ako se ljudi iz službe ubrzo ne pojave. Da ne dužim, ekipa se pojavila, polako su prilazili zmiji, tepali joj, mazili je i zamjerili mi što sam tako nestrpljiva, hladnokrvna prema životinji. Naši koferi su već bili u gepeku taksija, a ja sam psovala i floru i faunu Australije uključujući i tog stvora.
Kasnije dok smo sjedile u avionskim sjedištima razmišljala sam o ispraćaju tog jutra. Moja dobra Rada i piton. Pitala sam se ima li tu neke simbolike. Osjećala sam neku nervozu u stomaku i imala utisak kao da sam i sama progutala oposuma. U slijedećem trenutku sam postala ja taj oposum zarobljen u utrobi pitona. Hvatala vazduh, koprcala se. “Mama, mama vidi tamo je Nova Gvineja !” Probudio me Majin glas, a bljestavilo vedrog neba zaslijepilo.
Stjuardesa nas je obavjestavala o vremenu slijetanja u Singapur. U mislima sam preskakala sve usputne aerodrome i već se vidjela na terminalu u Sarajevu. Ja, Sandra, bivša učenica Pete gimnazije, bivši student Pravnog fakulteta i bivša građanka Sarajeva, ponovo u rodnom gradu, posle puno godina.

by: Spasenija

australia-2

foto: Gulliver/Thinkstock

Еден ден

eden-den

 

Еден ден, денот ќе тргне по нас
да нЀ смести со уредно спакуван живот
во џебот на некое облаче.
Ако имаме среќа да се поздравиме
ќе се понишаме на спомените
како на лулашка, горе-долу.
Ќе цапнеме назад во мајчината утроба
да си земеме плацента
наместо топло ќебенце.
Ќе си земеме бегонии
да ни мириса на испрано,
на семки од пролет.
Ќе си нацрпиме резерви вода
и големи голтки воздух
ако случајно и таму
од вода и воздух се живее.
Еден ден, ќе фрлиме камчиња
назад по годините
што сме ги преоделе,
ќе погледнеме лево и десно
нешто да не заборавиме,
и ќе се обидеме да провериме
дали сме заклучиле
сЀ што можеби останало отклучено.

Еден ден, заради нас ќе се соберат
сите блиски и неблиски на купче
како грст истребен ориз —
ќе ни кажат дека нЀ сакаат
и ќе ни дадат да си понесеме
две-три тешки грутки
од убавата земја
која цел живот сме ја газеле.

зима, 2016

 

пише: гошћа Македонка

 

фото: Мики фотограф

 

 

 

PISMO DEDA MRAZU

d-mraz

Dragi Deda Mraze, nemoj da se ljutiš na mene, jer ne volim preteću hladnoću zime. Ne volim smrznute ruke i stopala i ne volim kad me bocka vuneni džemper. Ne sviđa mi se ni ogoljeno drveće.Volim belinu i čistinu snega, ogromne pahulje, čemprese i borove samo još ako bi ti mogao da poradiš na tome da minus ove godine ne bude žestok i da uživam u zimskoj idili.

Mnoge godine su  iza mene, mnoge ispunjene i neispunjene želje. Želim da te pitam da li kojim slučajem  ispunjavaš želje jedne devojčice zarobljene  u telu zrele žene, majke, supruge, tetke, strine… sa ponekom borom urezanom zbog raznih briga. Ja bih u stvari želela prepravku jedne stare želje ako ikako može. Davno,davno, možda ćeš se setiti napisala sam ti pismo u kojem sam navela da bih želela da mi doneseš jedno šareno kuče i da me sreća prati. Kuče sam zaista dobila i hvala ti na tom poklonu.  Međutim, ovo sa srećom mislim da baš nisam dobro formulisala. Koliko li sam samo pogrešnih reči do sada izgovorila. Zapravo ja više ne bih želela da me prati sreća, nego da sreća bude tik uz mene,neotuđivi deo mene. Sve ove godine  sreća me je pratila. Eto u tome je problem. Verovatno sam ja često išla prebrzo, nestrpljivo ili možda čak nepromišljeno, ali uvek je sreća koju sam tražila bila bar pola koraka  udaljena od  mene. Dragi deda, umorila sam se ganjajući stalno nešto jako  bitno u životu. Sve ove kako- tako proživljene godine su mi pokazale da je put do sreće ide prilično sporo i uzbrdo i da se moraš  dobro oznojiti, a kad krene naopako ide vrtoglavom brzinom  nizbrdo. Znaš da je jako opasno  trčati nizbrdo, a pad bolan. Izbora ponekad nema ako se zlo želi zaustaviti pre podnožja brda. Za takve učestale i brze korake stvarno moraš biti u dobroj formi,  fizički i mentalno. Često se pitam zašto baš ja svaku proživljenu sreću moram platiti zaustavljajući se negde na pola brda i opet nadljudskom snagom gurati ka vrhu. Kao da drugima to ide nekako lakše. Je li sve to zbog pogrešno izgovorenih reči ? Možda bi bilo bolje da sam jednostavno samo ćutala i da nisam želela, ali ja sam samo jedna  žena kojoj  ćutanje ide dosta teško,a želje nisam naučila kontrolisati.

Dragi Deda Mraze celu ovu godinu ja sam provela trčeći od podnožja do polovine brda i malčice iznad. Vrh mi se čini tako daleko i zato te molim da izdvojiš vreme i pronađeš moje pismo da uz tvoju pomoć pokušam ispraviti jednu davnu nenamernu ,kakve inače i jesu  pogreške u mom životu. Ako ti je od neke pomoći, koverta je roza neveštom rukom iscrtana raznobojnim cvetićima i jednim anđelom. Molim te da mi u Novoj godini pokloniš sreću ako uopšte zbog mojih godina spadam u korisnike tvojih usluga. Nadam se da te moja neskromnost neće razljututi. Želim potpunu sreću, ogromnu. Komadiće i sklapanje istih, raznih premoštavanja i kompenzacija mi je dosta. Pristajem i na kupovinu  sreće  na kredit  bez kamate, na što više rata da mi vraćanje bude neosetno i bezbolno ili ako je tebi lakše da Sreću zamoliš samo da prođe, taj jedan korak, ispred mene. Ne brini, kad je ugledam ja ću je sigurno uhvatiti jer sam u odličnoj  kondiciji. Ja sad idem pod tuš da vodom pokušam sprati sav prošlogodišnji  čemer, da okitim jelku, očistim odžak i spremna dočekam sreću za kojom grabim godinama, na žalost uvek s pogrešne strane.

by: Gospava

foto: http://www.saznajlako.com/2013/12/07najlepse-slike-deda-mraza

Život je jednosmjerna cesta

 

tanja

 

Tresla je glavu lijevo desno ne bi li tako odagnala svoje misli. Mrzila je kada je spopadnu te njene naporne misli, pune pitanja.  Šta određuje našu sudbinu? Biti u pravo vrijeme na pravom mjestu? Zašto se neke stvari u životu nikada ne dese ma koliko ih mi željeli, planirali i uložili truda i vremena na njih? Ma koliko bile logičan ishod situacije. Planirano putovanje preko okeana za koje je sve bilo spremno i uplaćeno, ali nije htjelo da se desi. Novi posao, tri uspješna intervjua sve je išlo kako treba, ali na kraju ništa. I na koju foru je Viktoriaja Beckham osvojila Davida Beckhama? Stvarno. Sanja je prečesto sve to preturala po glavi tragajući za logičnim objašnjenjem kojega naravno nije bilo. I užasno je nervirala izreka “ko zna zašto je to dobro?”

Ležala je zavaljena u mekanu fotelju i pokušavala da se skoncentrise na čitanje. Ali pitanja su stalno nadolazila. Zašto se ništa nije desilo između nje i Tonija? Zašto opet to vrti po glavi? Buljila je u prste na nogama koje je jedva vidjela od stomaka. Trebalo bi otići na pedikir. Već je bila u poodmakloj trudnoći i svakako bi bio blam otići u bolnicu nesređenih noktiju. “Šta očekivati dok čekate bebu” je knjiga koju uporavo pokušava da čita. Vrlo, vrlo irončno, pomislila je. Očekivanja i realnost u Sanjinom slučaju su najčešće u apsolutnom antagonizmu. Što za Posh Spice vjreovatno nije slučaj.  Ko zna kako bi život izgledao da su ona i Toni imali bolji “timing”. Kako bi bilo dobro da kao u nekom filmu čovjek moze da iskusi više različitih scenarija ličnog života i onda izabere najbolji.

Toni je bio Sanjina velika neostvarena ljubav. Poticao iz stare gradske porodice, jedinac, njegovan. Načitan, nenametljiv, uvjek kulturan, pun obzira i poštovanja prema drugima, Kosa prošarana svijetlim pramenčićima, malo duža i uvjek besprekorno čista. Kao nebo plave oči. Duboki, slojeviti razgovori, puni citata. U njegovom društvu se osjećala  lijepom, pametnom i interesantnom. Gledajući i slušajući njega ona je sebe vidjela u ljepšem svjetlu. Bili su prijatelji ali Sanja je htjela više. Imali su 18 godina. Sanja je želila Tonija, a Toni je imao Vesnu.

Samo ljubav, siromaštvo i kašalj se ne mogu sakrit – Toni je citirao Andrića.  A Sanja se pravila da ne zna o čemu joj on govori.  Dugo je sve to trajalo. A onda se sve promjenilo.Toni je želio Sanju a Sanja je imala Bojana.

Da li su to njeni trudnički hormoni?  Zašto sebe stalno hvata u prošlosti i bukvalno na silu vraća u sadašnjost? Da je nekako izumiti vremeplov pa se vratiti u prošlost i doreći i završiti neke događaje i konačno se osloboditi te prošlosti koja je odvlači od stvarnosti. Nedorečenost je vjerovatno  ono što je najviše muči. Ali to je ista greška koju ponavlja iznova. Da li i drugi tako osjećaju? Gdje je sada Toni?

Trudnoća je totalno drugo stanje. Tijela očigledno, to svi vide i nekako ide u fazama i polako. Mentalno stanje je to koje Sanju zbunjuje. I neke nevidljive stvari koje osjeća. Postala je užasno zaboravna, trapava, lakomislena, odsutna, bez fokusa. Evo juče u prodavnici ispunjava formular i ne može da se sjeti sopstvenog broja telefona, krene pa stane. Prodavačica je gleda i pravi se kao da je to normalno. Užas.

Žvakala je žvaku, duvala ogrmni balon i gledala u plafon. Žvaka joj je lijek  za kiselinu u stomaku. Prisjećala se kako joj je jednom u autobusu bilo toliko muka da nije mogla da se suzdrži. Da ne bi povratila na sred autobusa povratila je u svoju tašnu. Ljudi gledaju, okreću se, nude pomoc.  A unutra, novčanik, ključevi, naočale, sve pliva u lokvi od polusvarenih makarona sa sirom.

What to expect when you are expecting? Fleke po stomaku. Jer sva ona hrana sto je ranije neprimjećeno kapljala i mrvila se na pod sada završava na stomaku. Rjetko se desi da na majici ili haljini nema bar jednu fleku.

Ima i dobrih strana trudnoće. Sanja konačno ima odličan izgovor što joj stomak nije ravan. Može da uživa u bilo kakvoj hrani pod izgovorm da je to dio trudničkih prohtjeva i da to nije ona nego beba. Čim uđe u autobus bar dvoje se digne da joj ustupi mjesto. A najbolje od svega je sto Bojan obožava da izigrava Supermena  tako da Sanju i još nerođenu bebu konstantno spašava od raznoraznih opasnosti. U takvim situacijma Sanja Bojana zove Clark, a on nju Lois. Bila je skoro ponoć kada su se Sanji prohtjele trešnje. Zahvaljujući Clarku Louis ih je jela malo iza ponoći.  Bojan zna divno da se igra.

I Sanja voli da se igra. Prije par sedmica desilo se da je Bojan otišao na službeni put, a u sto vrijeme je Dunja, Bojanova i Sanjina vjenčana kuma otputovala kod bolesne tetke u Beč. Tako da su Sanja i kum Deni izašli zajedno na večeru. Dok su sjedili u restoranu naišao je Denijev poznanik. Samo je mahnuo Deniju i krenuo da klimne Dunji ali se onda susreo sa Sanjinim nepoznatim likom i ogromnim stomakom. Čovjek se sav zbunio i okrenuo praveći se da nije šokiran. Na šta su Sanja i Deni prsnuli u smjeh. To ih je toliko zabavljalo da su cijelo veče folirali da su par. A na izlazu iz restorana su se uzeli za ruke. Do suza su se smijali. Nije za javnost, ali Sanja se tom prilikom i malo upiškila.

Sanjini roditelji treba da dođu iz Beograda uskoro da pomognu oko bebe. Ostaju u Torontu dva mjeseca. Privremeni zavoj na permanentnu ranu. Odjednom se sjetila da već odavno nije osjetila da se beba pomjera, skočila je sa fotelje i otrčala do frižidera. Brzo je nasula u času soka od narandže i ubrzano popila više od pola čaše. Stavila je ruke na stomak i sva se skoncentrisala da osjeti bebine pokrete, ništa. Brzo je popila ostatak soka i opet čekala. To je trik koji je naučila na časovima za porodilje, i zahvaljujući kojem je do sada popila litre i litre soka od narandže. Dobro je, mrda se.

……

Ulogovala se na Facebook da kao i svi normalni ljudi stavi sliku svoje novorodjene bebe. Nije imala puno vremena da gleda šta je propustila zadnjih par dana, ali joj je za oko zapao nečiji “post” koji kaze “Dođe dan kad prestaneš sebi postavljati pitanja, jer shvatiš da te odgovori više ne zanimaju”. Na brzinu je pritisnula “Like” i zatvorila kompjuter. Pogledala je svoju bebu i shvatila da je tog trenutka na pravom mjestu u pravo vrijeme. Nasmijala se i otvorila knjigu koja je još uvijek mirisala na novo “Šta očekivati u prvoj godini?” (What to Expect in the First Year?).

by: Anđelija

 

foto: http://www.webzabava.com/ljubavneslike

 

 

Misao

 

suvo-lisce-1

U vetru sakrivena, suvim lišćem zatrpana, misao se, samo delimično razumom okrznuta uputila u dubine sećanja i pretince detinjstva, da bi me po ko zna koji put razoružala, rastužila i uznemirila. Zbog nemogućnosti da joj komandujem, ona se tako pojavljuje iznenada i u trenucima kada nije ni pozvana , ni dobrodošla.

Za obe ruke me povukla i gurnula u noć koja je ličila na prosuto vino, na poplavljeno polje ili srušenu građevinu. U noć kada sam prvi put videla, čula da otac prigušeno plače, jeca i davi se u suzama. Kao da stoji iznad provalije u koju mora da nas gurne, nas svoje najmilije. On bi sam skočio da je mogao i da je taj čin mogao zaustaviti đavola u vidu rata, koji je zakoračio iznad našeg grada i urlikao razjapljenih čeljusti.

Treperenje sveće u stanu bez struje čas je ličilo na kraj svega, a čas na izvor života i tračak nade. Obasjavala je majčino lice otečenih očiju, stegnutog grla.

I tada je ona bila tu. Misao. Stroga , uporna, neumoljiva. Tražila je odluku. Pritiskala nas, mučila, razapinjala, a mi smo propadali kroz etaže privrženosti, ljubavi, povezanosti držeći se za ruke, koje nismo hteli da pustimo. Kao da smo bili ošamućeni otrovom koji je pretio da nas uguši.

“Pakujte se!”, procedio je otac hrapavim, drhtavim glasom.

Gospođa Misao nas tada na jedno vreme napušta, baš kao što smo  brat i ja napustili stan, ne okrećući se, da ne gledamo majku iskrivljenu od bola, a trudili smo se da ne gledamo ni oca, koji je koračao ispred nas, pognut.

Nismo ni znali kada se vratila, ali vodila nas je dalje, povezivala i plela mrežu, koju smo  mi zatezali i popuštali. Sačuvala nas, verovala sam.

Vijorila se poput zavese pokraj otvorenog prozora, moja veza, saputnica, spasiteljka i kada sam pevala i kada sam tugovala u tišini veličine Tihog okeana. Ispunjavale su se stranice drugog poglavlja života zadovoljstvom i zbog njenih pipaka, koji su dosezali do svakog meridijana. Kao da sam sa njom napravila pakt saradnje i razumevanja, pa i podrške.

To što je ponekada morala da me strmoglavo baci na pod, izgazi nogama i ujede poput ljutog neprijatelja, nekim prisećanjima, ja sam joj odavno oprostila.

by: Spasenija

misao

photo by: https://www.facebook.com/pg/Miki-photographer-685903254880356/photos/?ref=page_internal

Božije, galeblje ili moje

galebovo-fotka

Dva metra do čamca delovala su istovremeno i blizu i daleko. Još koji zamah, krajnje napetih mišića, dok mi je voda nekontrolisano ulazila i u nos i u usta. Mozak mi je bio skoncentrisan na nožne prste čekajući bol od ugriza. Najveći strah sam osetila kada sam rukama dohvatila stepenice glisera, kroz glavu mi je prošlo, neće me valjda sad ćapiti. Već sledećeg momenta moje napeto telo sručilo se u kožnu fotelju glisera i pokušavajući da dođem do daha izgovarala sam: Ajkula, ajkula, ajkula….
Muž i deca su me gledali u čudu očekujući obrazloženje za moje od straha uvećane oči.
Bili smo usidreni u blizini jednog ostrvca na kome se nalazio mali manastir Vavedenja Presvete Bogorodice, opasan kamenim zidinama da se spasi od oluja i podivljalih talasa kad prođe leto, još jedno leto nepovratno. Voda je bila tirkizna i bistra, svaki kamičak i jež sa morskog dna jasno se video. Sa leve strane je jasana linija horizonta, a sa desne Prevlaka uronila duboko u more i kao da preti zbog nedavnih sporova i ratova. Poslepodnevno sunce bacalo je svetleće trakaste zrake na krst manastira koji je u jednom momentu iskrio kao prskalica a u drugom kao kolevka duge, mesto na kome duga spava i odmara. Vrata manastira su čudna i plava kao more. Ispred vrata šećkali su se galebovi između nekoliko stabala maslina. Skroz desno, osamljeno, kao da je izraslo iz kamene ploče, stajalo jedno drvo, prelepo i živo. Činilo mi se da mi maše, da me zove. Ako mu se primaknem, dovoljno blizu, reći će mi nešto jako važno i značajno, nešto što samo ja mogu čuti. Dok sam se ljuljuškala u gliseru posmatrajući ga, nisam mogla odgonetnuti kome pripada, da li manastirskom dvorištu, da li nebu, moru , stenama ili planini koja se dizala negde iza.
Sunce je pržilo i moje preplanulo telo je zaronilo u tirkizni raj, osećajući potpuno zadovoljstvo i beskrajnu moć vode, neba, sunca. Plivala sam prema ostrvu gledajući čas u krst, čas u drvo. Uvrtala sam se , zaranjala, izranjala, smirena i opuštena. Odjedenom na metar i po ispred mene izronilo je ogromno jato prelepih srebrnih riba i preletelo preko mene. Istog milisekunda sam pomislila da ih je poterala neka veća riba, recimo ajkula i kao bez duše, svom snagom grabila sam prema gliseru. Godinama se kupamo na istom mestu i nikad nisam ni videla , ni čula da je neko video kako je jato riba napravilo skok u sred bela dana. U gliseru smo imali sonar i kružili smo okolo. Na sonaru se nije prikazivalo ništa veliko, uglavnom male ribice. Izgleda da sam ja bila ajkula od koje su se ribe prepale i naglo, skokom promenile putanju. Nakon pola sata strah je iščeznuo, a usijano telo je tražilo rashlađenje. Nešto mi se nije baš ulazilo u more. Možda ipak vreba neka ajkula. Deca su uskočila u vodu , pa onda i ja za njima, nisam imala izbora. Bolje da ajkula ćapi mene, nego njih. Bila sam u vodi, rashlađena, ali više ne tako opuštena. Grabila sam prema ostrvcu, da se za svaki slučaj dokopam kopna. U momentu kad sam se primakla ostrvu moje ćerke su zagrajale: mama požuri da vidiš koliko je riba ovde. Sedam srebrenih riba ( oko pola kg), od onih što su me preskočile nasukale su se na ostrvsko kamenje boreći se za život. Mamaaa vidi kako je lepa, držala je ribu koja joj iskliznu i nestade u moru. Ostalo je šest riba kad sam prilazila zatečena iznenadnim čudom. Odjednom se na mene sručiše dva galeba i oteše mi ribu iz ruke. Doleteše još tri galeba. Nas tri, pet galebova, pet riba, pet maslina, jedno drvo, jedan krst i borba za večeru.. . Oteše nam još jednu ribu. Ne znam koliko je fight bio fair play, nismo koristile ni praćku, ni tomahavk, samo gole ruke protiv kandži i kljunova. Od tog dana imam sasvim drugi pogled na te bele ptice. Ostale su četiri ribe za nas četvero. Taman kako treba.

morre

 

O kako smo bili srećni, upecašmo ribu bez štapa, mamaca i mreže. Tačnije dobismo ribu na poklon. Kakav flert sa prirodom! Još srećniji smo bili kada smo se primakli nekom ribarskom čamcu da se raspitamo za vrstu ribe koja će za dva sata biti na roštilju u dvorištu naše kućice. Iz našeg glisera pršti bezbrižni turizam, tigrasti bikini, franch nokti, drečavi nokti, naočari, kačketi, šeširi, peškiri, šarene se marame, limenke piva….Molim vas možete nam reći koju smo ribu uhvatili. Gledaju nas i misle da ih zajebavamo. To vi niste nikako mogli upecati. Moje devojčice pište iz glisera, jeste one su se ustvari jako prepale našu mamu, a mama se prepala ajkule, onda su stigli galebovi… Krste se ribari i levom i desnom rukom kažu da su to tune i da ih je jaaako teško uhvatiti, da se ne seća kad je nekom pošlo za rukom… Desi se da puškom uhvate velike tune, ali male ne seća se niko…
Vraćali smo se punim gasom praveći talase pevajući „ Volim osmeh tvoj baš dobro ti stoji“, presrećni, ispunjeni neočekivano retkim ulovom, dok nam je morski vetar dodatno mrsio već umršenu slanu kosu. Ovaj događaj smo ovekovečili fotografijom ispod palme: nas četvoro u istim reklamnim majicama naše porodične firme, svako sa jednim primerkom tune u rukama i belinom zuba iza osmeha naših potamnelih srećnih lica.
Dugo posle ovog, još jednog nepovratnog leta, ja ću se s vremena na vreme upitati da li je ovo bio dar Bogorodičinog manastira Ili iskušenje… Možda bismo danas bili srećniji da smo zamislili želju i vratili ribe u more. Ribe su ćutale, a ja zbog sitne pohlepe zaboravih da priđem drvetu koje mi je htelo nešto šapnuti.

by: Gospava

drvce

Nevidljivo

nevidljivo

Pletu se u nama i oko nas niti vidljivog i nevidljivog. Nevidljivo se proteže između svega  što možeš dodirnuti, videti ili okusiti. To se oseća ili sluti. Intuiciju nikad niko nije video. Nema ni boju ni miris. Oko nje se ne može opisati kružnica. Nema  čak ni oblik, teme, mekoću ili čvrstinu, nema tempreraturu, a ipak ona postoji. Nekada ogromna kao planina, a ipak potpuno nevidljiva. Zajedničko za sve vidljivo i nevidljivo jeste da nisu beskonačni, imaju početak i kraj. Na sreću kad je u pitanju velika tuga i na žalost kad je u pitanju sreća. Te nevidljivosti ostaju u sećanju dugo, dugo. Najviše se pamte, kao da u ljudskom mozgu postoji kutak za smeštaj nevidljivog.

I kako god da okreneš ispade da je sve ono vidljivo u službi nevidljivog.

Prolaze decenije života, ređajući nizove različitih događanja, maštanja, ostvarenje želja… I sad kad zatvorim oči vraćajući se u detinjstvo jasno osetim miris sela u kome sam kao dete provodila raspust. Osetim miris štale, sena, sira  “torotana” iz mješine, miris stare “kujine”, na sredini koje je bilo ognjište, gde se sušilo meso. Vraćanje mirisa je vrlo jasno, a slike su delimično, neke i potpuno izbledele. Miris strikove kape koju sam podigla sa zemlje čekajući da mi odseče komad pršuta, je svež kao da je sada držim u ruci. Odsekao bi komad veličine pola dlana i napravio režnjeve kao prstiće. Tako sam slatko to jela bez escajga, prljavim rukama , a  pre toga sam možda mazila jare, jagnje, psa ili mačku. Za ehinokokus, tada, niko nije ni čuo. I ništa, ni traga nekoj infekciji ili boleštini.

Zvali su me  Loptica. Skoro nikad nisam hodala, stalno sam trčkala, poskakivala. S kamena na kamen , padala i ustajala , izbegavajući  susret sa poskocima. Nikad nisam ubila zmiju. Kad bih je ugledala naježena sam bežala glavom bez obzira. Hercegovački krš ostavio je brojne ožiljke  na mojim kolenima, laktovima, a jedan kapitalac sakriven je u kosi mog potiljka. Taj je mogao biti koban, ali nije.

Vraćam miris kolibe na planini, gde moje strine bivale leti zbog stoke. Vraćam  nepreglednu širinu  brdovitih pašnjaka, škrapa, boju Neretve, prošaranu  sivilom kamena. Kamen nije imao miris, to znam sigurno, ali se na čudan način uselio u onaj nevidljivi deo mene. Danas svaki prizor samo poredim sa tim kršovitim  Jasikovcem. Lepše od toga ne postoji. Izabranika mog srca sam odmeh odvela na Jasikovac, da mu poklonim taj prizor. Nažalost kolibu je odavno uništilo vreme, pa je ostao uskraćen za njen miris. Bio je oduševljen. A da nije, ja bih ozbiljno razmislila o izboru oca moje dece.

Miris dima koji mi štipa oči, miris hleba ispod sača, miris čorbe, od suve bravetine, koja se krčka na šporetu  je toliko stvaran, da često pomislim da koliba možda još nije srušena, da moje strine još sede pored šporeta čekajući da se uzvari varenika.

  • A što ‘vo kulja ova nesretna šporetina, ne mo’š oka otvorit’.

Ovo je bilo retoričko pitanje moje strine koja je maramom brisala dimom nadražene oči .

  • Uuuu, kukala ti nije majka, danu Loptice otvori vrata.
  • Udarila jugovina pa se vraća, na zlo mu svanulo taman danas.

Govorila moja druga strina koja je mašicama podizala sač da vidi “u koja je doba” hleb, hrabro odoljevajući napadu dima koji je ispunjavao celu kolibu.

Kad bi se dimno stanje u kolibi saniralo  njih dve bi pričale dok razljevaju mleko u škipove. Škip je bio ručno pravljeni sud od drveta oblika duguljaste tepsije, nejednake dubine. Kad bi se mleko ohladilo, na škipovima bi se uhvatio kajmak koji su one skidale i stavljale u drvene kace, kasnije u mešine. Škipovi su imali miris.

  • E čuli ti onog taksirata Obrena juče šta reče o onoj Sretovoj đevojci.
  • Kojeg Sreta?
  • Sreta Koprivice.
  • A nešto se nijesam rauzmila u njegovu priču.
  • Jel to onaj te je za njim Pušaruša?
  • Jok taj, ti misliš na njegovog brata, za ovijem je Mastiluša. Dolazio je on šegat japiju (građa za krov) preklani.
  • Ima on meni se čini još jednu šćer i dva sina.
  • Jes, ta druga mu šćer završila za indžinjera i udala se u ravne zemlje…

Tako bi one pričale a onda bi se jedna od strina okrenula  prema meni dok bi je druga dopunjavala, i krenuo bi, ko zna koji po redu, vaspitni čas.

  • E slušaj vamo šta će ti strina reć’. Naša je familija vazda bila cijenjena. Nikad, za moga vijeka, niko od našijeh nije bio za balekanje (podsmeh). Sva ženska čeljad su bila tačna i poštena.

A onda bi moja draga strina izgovorila legendarnu  metaforu, koje se često setim “ Vodi računa da te ne prozovu litonjom, jer kad je jednom prozovu, džaba ti je, posle, drenovim klinjem da sereš ostade litonja za cijeli život”. Kao da je sad gledam, malo bi zaškiljila, podigla kažiprst i palac iste ruke dok mi je prenosila ovu životnu mudrost.

Ja mala, obučena  po poslednjoj gradskoj modi, u sred hercegovačkog krša zabavljala sam strine raznim pesmama soliterske dece sa asfalta.” U severnoj  Americi rodio se slon…” i razne pesme o indijancima i njihovim skvo odzvanjale su između planina dok je poneki  jastreb ili orao kružio iznad kolibe vrebajući kokoš. Tad bi strine poskakale govoreći “uj – uj , uj – uj” da  ga oteraju. Ja bih se svim svojim bićem predavala ,,ujkanju” doprinoseći čuvanju imanja. To je bila tako normalna stvar , skočiti i ujkati, pa se vratiti poslu koji si prekinuo zbog  leteće opasnosti iznad naše kolibe.

Tišina nije postojala. Zvuci te prirode, tek okrznute  stopom čoveka, su se smenjivali, ponavljali neki na kratko nestajali. Zujanje, zrikanje, štektanje, razni pojevi ptica, oglašavanja raznih insekata i planinskih životinja ispunjavali su ovaj Bogom dati nepregled. Zbog odzvanjanja i širine  nikada nisam mogla locirati iz kog žbuna ni s koje strane dolaze toliki zvuci.

Još uvek je živ  i miris leskovog lišća, od čijih grana sam pravila  metlu i mela kolibu čekajući da me strine pohvale. Suđe sam prala bez deterdženta , u suruci. Ne postoji deterdžent koji bi tako mogao oprati. Tanjiri su škripali pod prstima od čistoće. Pohvala  za moj rad nije izostajala nikad. Kako sam spretna, okretna , vredna, pametna ,,k’o da sam  trinaest fakulteta završila”, kako imam lepe noge itd. Tako obične žene, takoreći nepismene, baratale su nekom iskonskom mudrošću. Od malena nam je, pohvalom za sve dobro što uradimo, usađivano samopouzdanje. Sva deca iz  familije, koja su boravila, sa strinama su bila vrlo stabilna , verovala u sebe, naučena da cene i sebe i druge. Tako je temelj moje zadovoljne ličnosti bio je postavljen na hiljadu metara nadmorske visine, daleko od civilizacije.

Dvesta metara od kolibe se nalazio jedini izvor pitke vode, koji se zvao “Česma”. Vodu smo donosili dva puta dnevno. Ja sam kao sedmogodišnjakinja donosila odjednom četrdeset litara. Dvadeset u jednoj, dvadeset u drugoj kanti. Napravim pet koraka pa zbog tereta spustim, pa opet. Imala sam i drugu varijantu. Jednu kantu nosim  deset metara, spustim, pa se vraćam po drugu i tako dok ne stignem do kolibe. Bilo mi lakše tako nego da dvaput idem do česme i nazad. Putić od kolibe do česme je bio utaban od koračanja. Sa strane su bili ogromni mravinjaci, kao sa crtanih filmova. Odmarala bih pored mravinjaka i posmatrala šta sve vuku i nestaju u dubini  svoje kućice oblika vulkana.

Strine bi se začudile kad bi se ja  pojavila sa dve jako narandžaste kante, koje su one, na znam iz kojih razloga nazivale žutim. Krenulo bi blagosiljanje “ Bog ti dao svako dobro i svaku sreću” ili “ U sreći se svojoj smirila”. Ja sam se kao dete hranila tim njihovim blagosiljanjem i istinski verovala. To je to. Sasvim je izvesno da je preda  mnom vrlo svetla, srećna budućnost.  Sreća je, u mojoj glavi, postala neotuđivi deo mene. Tako su strine odlučile, moje je samo da budem srećna. I dan danas  to nosim u sebi. Sve što me čeka mora biti lepo, jer zaboga ja sam vredno ulagala u svoju  srećnu budućnost na putu  od Česme do kolibe.

Moj  prvi odlazak u crkvu je bio sa mojim strinama. Ne sećam se koliko sam imala godina, manje od deset, sigurno. Seoska kamena, mala crkva imala je dušu. Strina me držala za ruku i stale smo u red. Sveštenik mi je u usta stavio kašičicu sa hlebom i vinom. Kada smo izašle iz crkve krenuo  bi opet vaspitni čas, ovaj put istorijsko- versko –socijalno-životni. Za samog Komenskog bi ovaj metod bio pravo otkrovenje.

  • E nazdravlje ti današnji pričest bio Loptice.
  • Hoću li sad biti pametnija i spretnija ? ( naivno sam pitala misleći kako sam se ja sad upoznala s Bogom i da sam pričešćem zadobila večnu zaštitu Svevišnjega)
  • A pametnija biti ne možeš, sva pamet svijeta je u tebi moja Loptice

Osećala sam se velika kao Volujak koji je virio iza crkvice I nekako važna I još svašta ponešto. Srećna, ispunjena.

  • Loptice pričestila si se i to znači da se ne smiješ udati za čojeka druge vjere jer ćeš roditi nakaradnu djecu.

Imala sam sedam godina i verovala sam svemu što su mi moji  gurui s krša govorili. Često se setim tog dijaloga, pa me preplavi  kombinacija smeha i tuge. Metod nad metodama, nakaradna deca ???

Kad zatvorim oči sve je opet tu, kao da nisu prošle četiri decenije. Oživi miris Jasikovca posle kiše i duga iznad slamom pokrivene kolibe. Skotrlja se jedna suza, za dve divne napaćene žene, moje strine.  U mom sećanju njihov  lik je maglovit. Boja njihovog  glasa bledi. Jedino što je jasno i živo je miris njihove kuće u kojoj mi uvek bilo, malo je reći, divno.

Kad otvorim oči, nestaje. Na stolu moje kuhinje stoji  škip umesto činije za voće. U fioci se nađe poneka fotografija. Snimak  jasikovačkih zvuka je smešten u memoriji mog mobilnog telefona… Jedino  mirise prošlosti nisam uspela spakovati ni u kakvu teglu. Oni žive pohranjeni u kutku za nevidljivo.

by: Gospava

nevidljivo-1

Voždovački konji ili kuća sa šest soba

konj

(foto by: Miki photographer)

” Eno, protrčaše konji baš! ” viknu baka Smilja sve poskakujuci sa trosjeda i udarajući štapom od pod,  gledajući u prozore.

“Ma, gdje su? Da vidim”, pritrča prozoru dnevne sobe njena snaha Nevenka i odmah se sjeti “Uh, mene budale.”

“Mama draga, pa dokle ćeš nasjedati na babina priviđanja. Pa, ja bih poludio kada bi reagovao na sve što ona kaže. Ima pet dana kako viđa neke brkate ljude po našoj kući, a danas me obavijestila da se najstariji od njih oženio i da je dobio dijete”,javi se sin Goran iz trpezarije.

Nevenka i Goran se pogledaše, ko nasmijali bi se, ali pritisnuti nekom drugom mukom odmahnuše glavama i nastaviše sa svojim poslovima po kući. Goran da sređuje plaćene i neplaćene račune, a Nevenka da vadi povelik hljeb iz rerne koji je baš bio pečen. Veliki hljeb  za veliku porodicu. Njih troje su bili tek njen manji dio.

Doselili se iz Hercegovine. Familija im pomogla naći kuću, koja je morala imati dosta soba, jer je porodica brojila osam članova.  Na jedvite jade se nađe kuća na Voždovcu sa pet soba i jednom u potkrovlju. Zaokupljeni pakovanjima i raspakivanjima , transportom, papirologijom na graničnom prelazu nisu imali vremena razmišljati o tom koraku, odluci , rezu … koji napraviše. Tek kasnije je svako od njih motao svoj film u glavi i preispitivao ispravnost odluke. Ljuban, Baba Smiljkin sin i Nevenkin muž, glava kuće  je bio siguran da je izbor dolaska u veliki grad sigurno rješenje za njih, a kada bi još sinovi i snaha našli posao, da se ne troši sa kamare, faktički sve bi bilo na svom mjestu.

Činjenica da su se preko noći obreli u velikom gradu je mlađim članovima porodice prijala mnogo više nego što se to Ljubanu činilo. Šanse za zaposlenje su bile veće, a i onaj prvobitni osjećaj da su tek pristigli iz provincije bili nedostojni velegrada iščeze, jer zapaziše da njihove kese smeća ne završavaju  na krošnjama drveća kao komšijske, kada zaduva košava. Drugim riječima, imali su finije navike i “gradskije” manire.

Goranova djeca, sin i kćerka, su nastavila sa školovanjem u obližnjoj Osnovnoj školi, a supruga Sanja se zaposlila u apoteci. Goran je dugo tragao za poslom, a onda se skrasio u magacinu jedne veleprodaje. Njegov mlađi brat Nebojša, iako je svašta znao raditi i dalje je bio u potrazi za nečim odgovarajućim, ali i za djevojkom. Nju je našao brže nego posao. Oženio se nakon dva mjeseca poznanstva, a dijete je stiglo ubrzo. Sa dijetetom i svastika, koja je trebala započeti studije u Beogradu, a i da se nađe sestri pri ruci. Njoj su opremili onu šestu sobu u potkrovlju. Kada se Ivani i Nebojši rodilo i drugo dijete, poslije dvije godine, porodica je zaokružila broj od dvanaest članova. U dvadeset prvom vijeku. Na beogradskom asfaltu. Životna priča idealna za jedan film, knjigu, pozorišnu predstavu…ali, kao realan život , veoma iscrpljujuće.

Večernji sati u domu goleme porodice su izgledali kao da se komadić  Hercegovine  odvalio i kotrljajući zaustavio u kući na Voždovcu. Jela se cicvara, sir torotan, pršut, pilo crno vino, prepričavali događaji iz bliže i dalje prošlosti sa rodnim im akcentom, a baba je svako malo tražila da je voze u Trebinje ili Bileću, gdje su joj živjele sestre. Da joj ne bi objašnjavali da su sada daleko, samo bi joj kratko rekli da je skinu sa dnevnog reda : ” Sutra ćemo.” Podatak da je u Srbiji baba bi inače registrovala jedno pet minuta, a onda po starom. Pored sve muke iz kuće bi često odjekivao smijeh, a i pjesma kada bi Ljuban malo pripit dig`o  vel`ku (zapjevao seljačke pjesme). Čist dokaz koliko je duh balkanskog čovjeka svemoguć. Poneka suza bi ostala iza vrata svake od šest soba kao jedan drugi  dokaz, o toleranciji i međusobnom poštovanju. Radi ” mira u kući” prelazilo se preko koječega, među zidovima svake sobe pojedinačno  i u duši svakog ukućanina ponaosob.

I onda kada bi se dan bližio kraju, Nevenka ili snaje završile sa suđem posle večere, odgledale se emisije i odigrala partija domina , zatvorila se i poslednja vrata i svi se stišali, navlačila se zamišljena zavjesa označavajući kraj čina, započinjao bi drugi čin predstave. Na scenu je stupala baba Smiljka. Udarala bi štapom od zidove ili plafon i dozivala ukućane, uglavnom Nevenku. Tražila bi čašu vode ili kašiku meda negdje oko dva. Oko tri bi urlala za kockom čokolade, pa onda negdje oko pola četiri začuo bi se krik:” Poožaaaar!!!” Onda bi morali da je skidaju , rashlađuju vlažnim maramicama i umivaju. Noćima se njoj pričinjavalo da sve oko nje gori. Naredni dan bi baba provodila kunjajući u dnevnoj sobi, a svi ostali bi blijedi sa podočnjacima na jedvite jade završavali svoje obaveze. Rijetko koju noć je baba bila mirna , jer  kada bi prošla serija požara, nastupile bi poplave.

Skontali su da ne treba babi dati da toliko spava preko dana. Ko god bi bio u kući, budio bi je i slušao priče o brkatim ljudima i ponekom konju. Žrtva se morala podnijeti. Sve zarad kol ko tol ko mirne noći. Čak je i najmlađi Luka znao vrisnuti kada ulazi u dnevnu sobu : ” Ne kunjaj, Tmiljka!”

Kupanje babe je bio poseban spektakl u kome bi učestvovali svi ženski članovi porodice uključujući i svastiku. Baba bi se tada raznježila i obavezno bi pitala : ” A za koga me to udaju? Ja tog momka nisam ni vidjela.”

Nevenka se rijetko smijala i često ponavljala: “Kada je neko rođen deverli glave.” Ponajviše je mislila na sebe, jer htjeli to ostali priznati ili ne, sve se dešavalo preko njenih ruku , pleća, glave i nervnog sistema. Baba , mala djeca, pa velika djeca, pa Ljuban, kuhinja …  Nevenka je stajala između svega. Radosti i briga, sloge i svađe,  kao vječita tampon zona. Uvijek spremna da smiruje strasti i da podmeće sebe. Jedino je tako znala.

Mala djeca su u kući progovarala, prohodavala, razbacujući igračke i izbjegavajući baba Smiljkin  štap, kojim je ona vitlala rastjerujući  “brke” u nekom svom transu. Roditelji su im radili i rijetko kada bili kod kuće. Malo veća djeca su imala svoje brige. Kada je Goranov sin jednog dana doveo “djevojku” kući (oboje po trinaest godina), Ljuban se počešao, nakašljao , blago preznojio, promrmljao : “Uh, j.b.te… i izletio iz kuće u onu svoju kafanu gdje su se okupljali Hercegovci. Zvao je Gorana da navrati tamo poslije posla da obave razgovor. Kasnije kada su htjeli da se zezaju sa Ljubanom, samo bi rekli da mali mora da uči sa drugaricom iz škole, namigivali i gledali njegovu reakciju.

Mnogo godina kasnije kada su Goran i Nebojša bili sa svojim porodicama u zasebnim stanovima, mala djeca porasla, ona veća postali ozbiljni ljudi,Nevenka u “penziji”, a deda i prababa bili pokojni, omiljena tema na svakoj sjedeljci su bili doživljaji iz kuće sa šest soba. Što je najinteresantnije, niko se nije sjećao ničeg mučnog iz tog perioda, samo smijeha i dogodovština. Ipak, kada bi se spomenula jedna noć, svi bi se uozbiljili.

Baba Smiljka je uobičajeno zvala cijele noći, te da je pokriju, te da je otkriju, pa daj vode, pa prskaj je aloja sprejom. Negdje oko pola pet ujutro začu se vrištanje:” Goriiii! Gooooriiii  soba!” Nevenka krenu kroz hodnik ogrćući kućni mantil, ali je zaustavi Nebojša: “Neka mama, pusti mene.” Ljutito uleti u sobu :” Pa, dobro baba jebem mu život…” Zaledi se na vratima. Pretinac na dimnjaku, koji je predviđen za čišćenje se otvorio i iz njega je ispao žar veličine košarkaške lopte. Parket je već počeo da gori, a vatra je uhvatila i ćošak ormara. Nastade panika , gašenje… svi na nogama. Toga jutra kafa se pila u neobičnoj atmosferi. Tišina, a svi su bili na broju. “Zahvaljujući babi sjedimo živi i zdravi za ovim stolom”, promrmlja Ljuban, a onda zgrabi ceker i sa ceduljom ode na pijacu u nabavku.

by: Spasenija

Dovoljno pogrešan korak

vino

Na stolnjaku jednog vremena, jedna pored druge, stoje dve čaše. Nisu iz istog kompleta, jedna je vrlo elegantna, krhka sa zlatnim obodom i tankom nožicom, a druga je teška, puna, od kristala. U čašama je vino slatko i pitko. Vino koje lagano opija, kida stege i oslobađa dušu iz koje su, tada manje stidljivo, izlazili stihovi. Na čašama su otisci prstiju kao pečati puni obećanja i ponečeg od onog što se priželjkuje. Na rubu jedne lagano se utisnuo trag  karmina.

Vreme je prolazilo, a čaše nikad nisu bile prazne,uvek bi jedna ruka dosipala. Čaše bi se neki  put dodirnule i kratak ali lep zvuk stakla bi ispunio prostor. Cin, cin. Godinama se taj zvuk ponavljao, nakratko odzvanjao i prećutno značio dobre želje i teranje zla. Količina vina u čaši  menjala je cin,cin zvuk.

Vremenom čaše su ostajale samo naizgled iste. U polutami sobe, a i zbog sadržaja,na prvi pogled, nisu se  mogle primetiti sitne ogrebotine kao patina, kao dah trajanja. Iste su bile i ruke koje su ih pomerale, sa ponekom borom više. Menjao se stolnjak ispod njih, menjao  se ukus i boja vina, menjala se i boja godišnjih doba … Uživale su u svojim senkama, mirisu vina, volele džez i same sebi su bile dovoljne. Zabavljale su se gledajući iskrivljene  oblike kroz providnost svoga stakla. Bile su svedok bezbroj nežnosti, izgovorenih reči i oslobođenih stihova u belini jednog vremena.

Katkad bi naišla sezona nekog oporog vina koje se teško gutalo, a onda bi sladak ukus novog  vina bacio u zaborav oporost prethodnog i igra senki bi se nastavljala na stolnjaku jednog stola, jedne sobe u jednoj zgradi sasvim nebitnog grada.                                                                                                                                                     Čaše su  zaboravile da se dodiruju i zvuk koji je terao zlo preselio se prošlost. A onda je jednog lošeg dana kristalna čaša napravi vrlo nespretan i nepromišljen korak koji je bio koban za krhku čašu. Krhka čaša  pade i razbi se. Prosu se crno vino kao crna slutnja i na belini stolnjaka nastade tamna mrlja. Zvuk pucanja stakla ispuni prostor, a nakon toga zavlada tišina. Stotine komadića stakla nakratko napravi svoj  poslednji, sasvim neplanirani let i zauzeše  večni položaj.  Jedan komadić srče uleti u kristalnu čašu, zagreba je i zaustavi se na njenom dnu. Na momenat se zaustavi  vreme i nastade bolna tišina, teška i ujednačena kao da nikad nije imala susret sa zvukom.                                                                                                                               Kristalna čaša ostade sama i prazna sa komadićem  prošlosti, jačine razvaljujećeg talasa, u svojoj dubini, u jednoj tišini, na jednoj ogromnoj mrlji, proklinjući  korak za koji nikada neće shvatiti zašto je napravljen.

by: Gospava

Prosečan dan srpske domaćice

musaka-s-krumpirom-96776fb8e

Volim jutro, ali pod uslovom da nigde ne žurim. Volim ukus prve kafice i komad neba koji kradem kroz otvoren prozor moje kuhinje. Društvo mi pravi zidni sat svojim ravnomernim otkucajima. Uživam u tišini planirajući predstojeći dan.

Na godišnjem odmoru sam, ali trebam predati neke izveštaje, pokupovati neke sitnice i obaviti pijacu. Šta ću danas za ručak? Leto je, ali nebo nije vedro kao prethodnih dana, sprema se kiša. Šta da obučem? Hladnjikavo je, nije za bretele, a ni za sandale. Šminkam se. Jutros nisam nešto lepa, kako sebi nekada znam biti. Možda bih promenila mišljenje kada bih očistila okruglo stono ogledalo na kome je otisaka prstiju koliko je previše, rekla bih. Žurim, sutra ću. Realno, to sutra se trebalo davno dogoditi. Nasmejem se sebi u ogledalu, čisto da doslutim  lepši dan nego obično. Oblačim se. Nove farmerke koje su mi pre tri dana savršeno stajale, danas ne stoje. Ugojila sam se. Skidam ih i oblačim pantalone za hitne slučajeve, one koje dobro stoje sa viškom do kilogram i po. Obuvam baletanke i krećem. Vraćam se i špricam Gucci “Flora” na vrat. Otvaram vrata, kiša. Opet se vraćam, po kišobran. Nije strašno, malo paducka, ali nemam puno posla, brzo ću sve obaviti.

Odnela sam izveštaje. Kiša postaje intenzivnija, a ja nemam strpljenja da čekam da se smiri. Samo da skočim do “Lily”-ja po brijač i bežim kući. Pijaca mi je usput, pa valjda mi tamo sine ideja za današnji ručak. Odjednom kiša se pretvara u kišurinu, kišurina u oluju, nebo pocrni kao da je noć, zagrmi, zatutnji, zaduva, nosi kišobrane. Guste krupne kišne kapi odbijaju se, odskaču po metar od mermernih ploča ulice. Kišobran ne pomaže, potpuno sam mokra. Takva nikakava ulazim u Lily i tražim žilet ekscelsensor. Žena me gleda samo sto ne kaže ,” imade li sestro koji drugi dan kupovati,”. Izađem napolje i pogledam oko sebe. Nigde nikog, sablasno. Da ne grmi toliko još bih uživala u čarima letnjeg nevremena. Osetih neku smirenost. Uvek kad je nevreme setim se porodilišta oko Vidovdana 1997. , grmi, seva a moja beba i ja ležimo priljubljene jedna uz drugu. Ona spava , a ja ljubim njene prstiće. Toplo nam je bilo tada. Bila sam srećna i ispunjena.

Vratila sam se kući taksijem bez hleba, voća, bez namirnica za ručak. I kao što obično biva, samo što sam skinula mokru garderobu sa sebe, kiša prestade i poče se razvedravati.

Prelazim na plan B. Nisam kupila hleb, pa pržim uštipke za doručak. Iz zamrzivača vadim kolenicu i “pristavljam” pasulj. Pokušavam nešto da spremim po kući. Deca su ustala i počinje haos. Buka. Zvrče telefoni. Neko zvoni na kapiji, a one se svađaju koja će otvoriti kapiju. Drugarice dolaze- drugarice odlaze, sve propraćeno cikom,  kikotanjem, upadaju jedni drugima u reč- caruje opšta kakofonija. Kroz zvuke neke elektronske, za mene vrlo iritirajuće muzike čujem:

  • Imaju li u ovoj kući jedne normalne čarape?
  • Jesi li uzimala moju četku za kosu?
  • Molim te ispeglaj mi onu belu majicu.
  • Gde su mi tamne farmerke?
  • Suše se, oprala sam ih.( odgovaram joj)
  • Ti pereš sve što ti dođe pod ruku, nisu bile prljave.

Nakon nekog vremena odoše. Sklanjam suđe od doručka. Opet mir i tišina zavladaše kućom. Skuvam sebi kafu, pustim Bob Marlija i podignem noge na stolicu. Polako se vraćam svojoj jedinoj sebi. Odjednom se nešto rastužih. Sledeće godine moje devojčice odlaze na fakultet u drugi grad. Ova velika kuća će ostati prazna i svaki deo će vapiti za simfonijom te iste buke. Kao da mi neko šapnu:,,Nauči da uživaš u svakom momentu, nauči da voliš buku. Zvuk je život. Nemoj da ti život prođe u težnji da sve stvari savršeno stoje na svom mestu”. Ah, sačuvaj me Bože tišine i kuće u kojoj je baš svaka stvar na svom mestu.

Osetih kako smrdim na ulje od prženja uštipaka. Jos da zapržim pasulj i idem se istuširati. Dok prilazim šporetu prekida me zvuk telefona. Moj drug, inače plastični hirurg.

  • Ćao , šta radiš?
  • Evo kuvam suljpa, hahaha. Jesi li možda gladan?
  • Izađi za par minuta, pa idemo do moje ordinacije. Ostalo mi nešto botoksa od nekih Norvežanki pa da podelite Nana i ti.

Na brzu brzinu se bacam pod tuš. Trenerka, patike i već sam u njegovom autu potpuno spremna da budem lepa i zategnuta. Njegova žena mi pokazuje cipele što je kupila uz uobičajene ženske razgovore do ordinacije. Ja se setih!

“Vraćaj se Kosta nisam isključila pasulj.”

Krenula “gospoja” na botoks, a za boravila isključiti pasulj. Vratili smo se, ali bespotrebno, pasulj je bio isključen. Tako ja stalno, ne znam jesam li pošla ili sam došla. Pedeset posto stvari obavljam bez prisustva mozga. Šta li će biti kad budem baba?

Vratismo se u ordinaciju. Igla tanka kao konac, ubod skoro da ne osetiš. Meni samo između obrva, a njoj i oko očiju.

  • E sad ovako lepo zategnuta svečano vas pozivam na pasulj.

U međuvremenu stigoše svi moji ukućani, pa zajedno navalismo na pasulj s kolenicom i kupus salatu. Sedeljka se s ručka produži do noći uz lepo belo vino, priču i smeh. Kroz kuću opet kreće buka, telefoni, zvono na kapiji…stižu drugarice, spremaju se u grad. Sve zuji, bruji, zvrnda, tandrče…na sve to neki  narodnjak iz kafane, preko puta kuće, meša se sa škripom kočnica. Čudno. Sada mi to uopšte ne smeta, a jutros sam mislila da ću se raspasti. Valjda me je vino opustilo.

Gosti odoše. Legoh u krevet s namerom da malo čitam, ali teški kapci ne dozvoliše da lutam po Napulju sakrivenom između korica moje knjige. Zaspala sam.

Ujutru mi je stigla poruka od Koste: ,,Ćao mala, kako čelo? Šta radiš? Šta je danas za ručak?,”

Moja poruka glasi: ,,Čelo ok, spremam se kod frizera, Gucci na kožu, Chopard na ruku, botoks u čelo i MUSAKA u rernu.”

by: Gospava

Kad palme njišu grane

palma1

Sanja je ležala na plaži i gledala u more preko svojih prstiju na nogama. Pedeset nijansi plave, Fifty shades of blue. Pokušavala je da se opusti ali je užasno nerviralo sto joj se ljubičasti lak na desnom palcu malo ogulio. Šta bi dala da sada ima bočicu laka u istoj boji. Misli joj odoše na kozmetičarku koja joj je radila pedikir prije samo tri dana. Mogla bi je sada zadaviti, nervirala je cjelo vrijeme dok joj je radila pedikir. Pričala je sa svojim kolegicama na vijetnamskom i sto posto je sigurna da su je ogovarale i smijale joj se tu u brk. Kakve nekulturne guske, pomislila je. Čvrsto je odlučila da više nikada neće otići u taj salon i ako ima samo jos dva pečata do popusta od deset dolara. Nema veze sto su jedini salon u okolini koji radi nedeljom. Otići će neki drugi dan. Avion slijeće u subotu , nema šanse da stigne na pedikir isti dan. U ponedeljak se vraća na posao. Moraće nositi cipele koje su zatvorenih prstiju. Sranje.
Kroz slamku je povukla gutljaj muhita i zatvorila oči. Vjetar je lagano milovao i donosio miris slane morske vode. Toplina i jednolicni šumovi talasa karipskog mora su imali smirujuci efekat. Dok žmiri pokušava da zamisli zemaljsku kuglu, okeane, mora, kontinente, zrno od Kube, plažu od bijelog pjeska, i malu mrvicu koju ona predsavlja tu na toj plaži. Onda zamišlja druge djelove svjeta i razmislja kako i na drugim plažama ljudi leže i odmaraju. Ali isto tako ljudi ratuju i umiru od gladi, rade u neuslovnim fabrikama po dvadeset sati dnevno, čak i djeca. Užas, pokušavala je da misli na nešto drugo. Da joj je nekako smanjiti planetu pa da joj neka mjesta budu bliža. Ili da je nekako osmisliti teleportaciju. Sjetila se koliko se njena sestra Maja koja zivi u Frankfurtu smijala kada je u nekom tužnom razgovoru o tome koliko su se poželile Sanja rekla: zamisli da sada udjem u svoj frižider i izadjem iz tvog i to sa sve šerpom sarme? Sanja se sama sebi nasmijala. Imala je jasnu sliku sebe kako izlazi iz frižidera sa viklerima na glavi i šerpom u ruci u kuhinji svoje sestre. Kako bi to bilo cool. Pa i stvarno bi bilo “cool”.
Teleportacija. Mozda samo u mislima. More, sunce, vjetrić, zvuk mora i u mislima se teleportuješ recimo u Tučepe. Ali miris…gdje je miris borova i smole? Sanja je otvorila oči razočarano i otpila jos malo muhita. Nema takvog mirisa nigdje na planeti. Stvarno kako malo razmišljamo o mirisima a koliko su mirisi važan dio čitavog ugođaja. Namrštila je nos gadeći se, jer se sjetila kako su prošlo ljeto njene komšije, prije nego sto se otići na godišnji odmor, pođubrili cvijeće u bašti prirodnim đubrivom. I tako je tek renovirana Sanjina bašta bila van upotrebe čitave dvije sedmice, od ukupno pet sedmica koliko traje ljeto u Kanadi.
Vitamin D, sto više da ga apsorbuje sad dok ima priliku. Mozda bi trebala popiti čašu mlijeka ili pojesti sladoled da se sa kalcijumom vitamin D bolje apsorbuje. Provirila je na jedno oko da vidi da li su Matej i Bojan na vidiku da im mahne pa da joj donesu nešto sa kalcijumom. Nema nikoga, u stvari plaža se skoro skroz ispraznila. Da li da ode da prošeta i vidi gdje su Matej i Bojan i usput nađe nešto sa kalcijumom, ili da jos malo leškari? A zamisli da sad krene tsunami i ona sad tako sama na plaži, a sin i muž na bazenu ili hotelu, pa se onda traže ranjeni i unakaženi. Bojan nije neki plivač, nema sanse da bi se on izvukao iz vode a kamoli još i da spasi Mateja. Moraće upisati Mateja na plivanje što prije. Samo ne zna kako da sve to uglavi u već postojeće aktivnosti. Košarka, karate, gimnastika, tenis i klavir, falio joj je jos jedan dan u sedmici. Mozda ima nešto vikendom. Obuze je panika da će tsunami stvarno da se desi i diže se kao oparena da nadje Bojana i Mateja. Popila je na brzaka ostatak muhita, bacila plastičnu času u kantu za smeće, zgrabila peškire, kantice i lopatice, masku, kačkete i krenula u potragu. Na ležaljki je jos kratko ostao ljubičasti lak za nokte, frižider i čaša mlijeka.
Nedelja je, pere se već četvrta mašina veša. Svi prozori su otvoreni da se kuća izluftira od ustajalog vazduha. Ni traga od kubanskog povjetarca i mirisa mora. Na šporetu se krčka velika šerpa sa supom, što je prvi korak u detoksifikaciji organizma nakon godišnjeg odmora. Sanja je podigla slušalicu i ukucala broj telefona gledajući u karticu. Čeka da joj se neko javi…..”Hi, would you be able to squeeze me in for quick pedicure today?”

by: Anđelija

Zaglavljeni

priroda

Uzalud sam pritiskala papučicu gasa, mašina je cvilela kao da je nešto boli. Prednji desni točak se vrteo u mestu. Levi je davao znake pomaka, malo napred, pa malo nazad. Sve u svemu, ni pedlja dalje. Osetih blago preznojavanje. Dan od ranog jutra obeležen jednim kvalitetnim zaglavljivanjem u seoskoj kaljugi i saznanjem da ću prvi radni dan zakasniti na posao. Pogledah oko sebe. Pa, mogao je ovaj prvi septembar bar sunčan biti. Magla se sporo podizala. Učini mi se da vidim vrbe u daljini, mora da je i reka tu. Sama sam sebi bila kao vrba žalosna.

Nisam mogla da se ne setim gde sam bila pre godinu dana u ovo isto vreme. Otvaranje nove škole, tek izgrađenog naselja i priredba upriličena zbog prijema prvaka i svečano otvaranje, sve u jednom. Sve novo, sve miriše, opremljeni kabineti, svečana sala sa binom koja se na pritisak dugmeta spuštala i bila u nivou sa dvoranom i po potrebi podizala. Zavesa sa mehanizmom se podrazumevala. i to je bilo na dugme. Fiskulturna sala sa svim mogućim rekvizitima kao da je  plašila decu , pa su oni bojažljivo prilazili i pipkali predmete plašeći se da nešto ne pokvare. Međutim, brzo su se oslobodili.

Dobih četvrti razred da ih izvedem do kraja ili do novog početka kako se uzme, jer je njihova učiteljica otišla u penziju. Dobih decu zahtevnu, radoznalu, razmaženu… a ja početnik, tek sa studija. Bila je to školska godina provedena u naporu i znoju. Htela sam da budem dorasla zadatku i da ni po čemu ne zaostajem za daleko iskusnijim koleginicama. Izborih se nekako i rastadasmo se  moji četvrtaci i ja nakon što smo ostvarili sve pred nas postavljene ciljeve i zadatke. Bilo je tu na kraju i suza i zagrljaja… svega.

Kada me je direktor obavestio da ću sledeću godinu raditi u isturenom odeljenju naše škole u selu udaljenom dvadeset kilometara od grada, nije me ni obradovao, ni rastužio. Nikakvu predstavu nisam imala o tome. Samo onoliko koliko su koleginice koje su već radile tamo nekada usput prepričavale. U pitanju je mali broj dece, do deset. Samim tim odeljenje je kombinovano. To podrazumeva da se radi istovremeno sa prvim, drugim, trećim i četvrtim razredom. Škola ruinirana, stara, bez mnogo nastavnih sredstava i opreme. Deca, neobična.

Sa tim podacima sam krenula tog jutra, psihički pripremljena na jedan drugačiji nastavni rad i ponela dosta nastavnog materijala.

Pojavi se traktor iz pravca sela. Mlad dečko skoči, reče da će sajlu zakačiti da me povuče. Ne sećam se da je rekao dobro jutro. Kada je skroz prišao zaprepašteno primetih da ima oko deset godina. Bio je vešt kao da mu je dvadeset. Spretno je upravljao traktorom i ja shvatih da im je to svakodnevna rutina. Bar su mogli nasuti nekog kamena, pomislih. Bilo bi im jeftinije. Kamo sreće da je blatnjavi put u koji su se zaglavljivali automobili bila jedina naopaka stvar u ovom selu.

Nisam zakasnila. Ugledah školsku zgradu pravljenu pre Drugog svetskog rata. Objekat je bio mali, ali sa istaknutim ulazom iznad kojeg se nadvio lucni venac i šest stepenika kojima se stizalo do vrata. Vrata škole, nekada lepa, sa rezbarijom i staklenim pravougaonicima. Primetih da je svako staklo bilo različito. Valjda su menjali onim kojeg su trenutno imali pri ruci. Niko se  nije trudio da tu nešto upari ili složi. Uhvatih se za kvaku, metalnu, osetih hladnoću. Vrata zaškripaše.

Škola je imala dve učionice i jednu sasvim malu fiskulturnu salu. Jedna učionica se koristila, u njoj je bila peć kraljica na loženje, a druga je bila biblioteka, zbornica i čajna kuhinja sve u jednom. Fiskulturna sala nije bila za upotrebu. U njoj zatekoh gomilu iscepanih drva spremnih za jesen i zimu. Zauzeli više od pola sale. Dakle, to je bila šupa. Prozori kroz koje je zviždala promaja su bili podglavljeni kartonom, novinskim papirom i ponekom krpom.

Dočekala me Rajka, čistačica, domar i kafe kuvarica.Tri u jedan. Od treće uloge sam je odmah oslobodila, pošto ne pijem kafu, a čaj sam rešila da nosim u termosu. Bacih pogled na zidove jedine učionice. Očekivano ugledah malter koji otpada. Dečji crteži pokačeni, vidi se, tek reda radi. Usledio je šok, pozitivan, kada sam se okrenula prema tabli. Bila je  potpuno nova, bez ijedne ogrebotine sa lepim sunđerom i uredno poslaganim kredama. Sa zida na kojem su bila vrata, ne znam da li mi se rugala ili mi se smešila geografska karta Jugoslavije. Za ne poverovati. Ona , naravno, nije bila nova. Dakle, ovo je bila svojevrsna vremenska rupa sa  zaostalim tragovima svih mogućih vremena. Da nije bilo table, pomislila bih da sam zaista ušla u vremensku letelicu. Za toalet nisam pitala. Znala sam da je negde napolju, iza škole.

Posle nekoliko minuta pojaviše se deca. Svi na broju. Njih šest. Raznežih se. Jedan prvak, dva drugaka i tri četvrtaka. Upoznah se sa Nadom, Spomenkom, Bogdanom, Stefanom, Dragoljubom i Nevenom. Svi rumeni, sjajnih očiju sa ručicama koje već znaju i za najteže poslove. Bogdan mi se učini poznat, upitah da li me je njegov brat jutros… To sam bio ja sa traktorom, prekide me. Spomenka i on, sestra i brat uglas pričaju da su tog jutra prvo završili poslove u štali, a zatim doručkovali i spremili se za školu. Tata radi u firmi, a mama ima bebu. Bogdan četvrti, a Spomenka drugi razred. Postade mi jasno zašto im kosica miriše na stoku. To je bio miris koji je inače bio prisutan, jer je domaćinstvo u komšiluku, koje je graničilo sa školskim dvorištem, sve životnje pozicioniralo baš na toj strani, prema školi. Svinjac, kokošinjac i tor sa ovcama. Jedino su krave bile dalje. Školsko dvorište nije bilo ograđeno, samo četiri zamišljene linije. Parče ledine sa golom , košem i toboganom. Sve po jedan. Izgledalo je solidno. Bar sa časovima fizičkog neće biti problema. Hvataćemo lepo vreme kada nema padavina.

Prvih dana smo se detaljnije upoznavali, razgovarali i što smo se više zbližavali, to mi je plan i program koji je stajao ispred mene bio sve nerealniji. Njihova predznanja se nisu uklapala ni u kakve školske programe i planove. To su bila deca koja su do tančina znala opisati životinjski okot, ili frezanje  ( u tom trenutku nisam znala šta je to), ali nisu znala sve boje , vrste južnog  voća ili zanimanja ljudi. Znali su cepati drva, ali ni za jednog kompozitora nisu nikada čuli. Svaka učiteljica koja je ikada prošla kroz ovu učionicu je davala sve od sebe da ih što bolje pripremi za peti razred, kada bi oni trebali krenuti u grad sa ostalim vršnjacima. Iz generacije u generaciju priča se ponavljala, teško su napredovali i većinu naučenog zaboravljali i naravno veoma odudarali od gradske dece. Zašto je taj rad bio jalov, teško je bilo objasniti.Delimično što se nebriga za školu prenosila sa kolena na koleno, a delimično zbog porodica gde su bili preopterećeni poslovima i kažnjavani batinama. Nisu ih se stideli. Batina je bila najnormalnija stvar u njihovoj svakodnevnici.

Na prvom roditeljskom, jedan od tri prisutna roditelja me savetovao kako da postupam sa njihovim sinom. Ništa dok ga ne vežeš za stolicu. Onda, udri! Samo tako će mu nešto ući u glavu. Onda su se svi smejali, a ja sam zamišljala Dragoljuba u kućnoj atmosferi. Jedva se suzdržala da ne zaplačem, jer već sam primetila da se dečak štreca i pokriva rukama glavu kada mu priđem.

Nevena mi tri dana nije bila u školi, jer nije imala šta da obuje. Šapnuo mi Stefan. Kada se pojavila u novim patikama četvrti dan, jedva je koračala. Kupili joj male.

Najviše su voleli časove Prirode i društva. Donosila bih voće koje oni nikada nisu videli: ananas, nar ili nešto treće, analizirali bismo ga, crtali i na kraju jeli. Svaki trenutak sam koristila da im puštam lepu muziku, klasičnu, pop strani i domaći, rok. Nisu pokazivali nikakvo interesovanje. Mislim da im je interesantnija bila matematika. Kasnije su mi to i priznali.

Geografsku kartu Srbije sam lično poručila, jer nisam mogla dočekati da je nabavi škola. To im je bilo interesantno. Crvenim flomasterom smo označili tačku gde se nalazi njihovo selo, a plavim sva veća mesta oko njega.

Jednog dana se pojavio neki novinar iz grada. Doneo deci šest kompleta školskog pribora i šest knjiga “Bajke” u tvrdom povezu. Slikao ih, kratko popričao sa njima, slikao školu i otišao. Kroz par dana osvanu na netu reportaža sa puno fotografija i malo teksta. Pozlilo mi je kada sam pročitala kakve komentare je stavio ispod slika. Ruglo Srbije!  Rupa na geografskoj karti! Hajde što je to pisalo uz fotografiju zgrade, ali ispod onih lica, moje dece… onih veselih okica i ručica koje stežu upravo dobijenu knjigu. Samo mi je bilo žao što mu nisam znala ni ime, ni naziv novina ispred kojih je došao. Zvala sam direktora da pitam koga je to poslao. On mi je rekao da se ne uzbuđujem  i nadugo objašnjavao kako stvari stoje. Stoje nakrivo, ako je ovo način da škola dobiije fasadu! Urlala sam. Izrugivao se sportskom terenu. Da je samo malo duže ostao sa decom video bi da su oni srećni na tom terenu kako gradska deca nikada nisu.

Deca mi zatražiše jednog dana, lepo me zamoliše, da im ne zadajem domaći zadatak za sutra. Upitah zašto. Njima nelagodno, kažu kod Nadine tetke je silaža, pa bi svi da idu. Pa, ako može. Može, naravno. Sramota me da kažem da ne znam šta je silaža. Zamolih da mi  objasne kako provode taj dan i tako naučih da se sve od kukuruza što ostane posle branja stavlja u mašinu, a ona izbacuje presovane kocke. To se slaže u ambare i zimi se krave hrane sa tim. Ne razumeh baš najbolje zašto se oni toliko raduju tome i šta je toliko interesantno. Pretpostavila sam, sigurno se igraju sa kockama od kukuruzovine, slažu ih, skaču po njima… a kada se sve završi svi prisutni se počaste jelom i pićem, pa je to sve skupa jedna seoska fešta. Nikada ne odoh da vidim silažu, a imala sam želju. Ne dade se.

Pisala sam dnevnik jedno jutro i ne primetih da je uveliko vreme da deca dođu na nastavu. Preseče me Rajka. Ti ne znaš? Neće ti oni jutros doći? Zašto? Pitam. Oženio se sinoć jedan tu momak , to se slavilo sve do jutra. Neće niko ustati do dvanaest. Sutradan ih pitam odakle je mlada. Ko da je važno odakle je, odseče Bogdan. Svakako će otići ubrzo. Nijedna nije ostala duže od petnaest dana. Svaka se vrati svojima. Bi mi smešno.

Tako red suza, red smeha doterasmo školsku godinu do kraja, a da mi nije bilo teško što sam svaki dan vozarila dvadeset kilometara, zaglavljivala se , Bogdan me čupao, nailazila na potpuno blesave izgovore za neurađen domaći, tipa telila se krava… Kasnije sam tu decu gledala kada stignu u gradsku školu u starije razrede i trudila se da im pomognem oko učenja. Imali su vremena do polaska autobusa za selo, pa bismo se našli u biblioteci. Iz godine u godinu njih je bilo sve manje. Selo se gasilo. Na školi nikada nije urađena fasada.

Mnogo godina kasnije kada bi sa porodicom otišla na izlet pored reke ispod vrba, gledala bih u pravcu krovova, koji su virili iznad kukuruznog polja, pitala se gde su sada. Redovno smo se zaglavljivali, ali Bogdana sa traktorom nigde nije bilo.

by: Spasenija

Vremeplov

Placeholder ImageVINO KAO VREMEPLOV

” Volim sve što je staro: stare prijatelje, staro vreme, stare manire, stare knjige, stara vina.”
Oliver Goldsmith
Zurim u redove , čitam nekoliko puta i pokušavam da se udubim u svaku reč gospodina Goldsmitha.
Stari prijatelji, oslonci,druženja bez interesa… Uvek ih se rado setim. Žao mi je što su malobrojni u blizini. Oni me vraćaju u detinjstvo,zbog čega i jesu “stari”.Sve su “stariji” što smo mi bili mlađi kada smo se družili.
Staro vreme, tu već počinjemo da ličimo na naše bake i deke. “E, u naše vreme sve je bilo…” Priznati moram, bilo je draži i u toj muzici i u toj modi, stilu života. Nekako sve je bilo romantičnije.
Stari maniri, ljubim ruku, hvala lepo… pa pod ruku, pa naklon uz skidanje šešira…
Stare knjige, požutele, prašnjave, pohabane, miris koji mi je u nosu, ali koji ne mogu da uporedim ni sa čim. Jednostavno, miris starih knjiga.
I na kraju,
staro vino. Vidim neki vinski podrum, koji je deo plantaže, nekog nepreglednog zasada vinove loze, na brežuljku. U njega se silazi starim kamenim stepenicama. Oseti se hladnoća i potrebno je par sekundi da se oči naviknu na mrak. Nekoliko prostorija, međusobno povezanih, diskretno obasjavaju zidne lampe. Zidovi našarani položenim flašama, a sve skupa začinjeno prašinom i paučinom. Ćute grla i čepovi zapečaćeni voskom. Sinonim za strpljenje.
U centralnom delu svake od tri prostorije je masivan drveni sto, grub, nedorađen, hrapav i na njemu spremne čaše. Okrenute naopačke na drvenoj tacni.
Laički zamišljam da je u jednoj odaji belo vino, u drugoj crno, a u trećoj roze. Uredno složeno po godinama berbe, kao knjige u biblioteci.
Da li ja to čujem neku muziku? Neki instrumental? O, pa ovde se može i zaplesati!
Onda mi domaćin držeći bocu u rukama nudi da je otvori. Pita me: ” Hoćemo li neko starije?” “Naravno”, odgovaram. “Evo ga , iz hiljadu devet stotina pedeset osme.”
Zatvaram oči dok naginjem čašu. Moj tata je imao tada dvadeset dve godine. Redaju mi se crno- bele slike iz tog perioda, mnogo puta premetane po mojim rukama, kao slide show. Karaktristična fenkare frizura, elegantno odelo, šimi cipele, a onda i mama pored njega sa natapiranom, zalakiranom frizurom i malom tašnicom preko ruke.
Eto, to vino koje pijem je kao vremeplov, pa su roditelji mladi, stare knjige nove, maniri živi, a stara prijateljstva ni započeta. Magija se nastavlja svakom narednom čašom. Razmišljam šta bi bilo da mi je ljubazni domaćin ponudio vino iz hiljadu devet stotina dvadeset osme. Onda bi verovatno mogla da se družim sa mojim dedom.Vidim ga spakovanog, rešenog da ide u Ameriku, u braon odelu, malo tamnijem šeširu, sa kožnim , velikim , na ćoškovima metalom ojačanim koferom, kako se pozdravlja sa bakom na kućnom pragu. Ona u širokoj suknji, opancima, na glavi marama. Ako se dovoljno udubim, mogla bih i da ih zagrlim.
Kažu u vinu je istina, pa mora biti, kada je svedok vremena.

by: Spasenija

Na početku

Nakon gorkog saznanja da više nikada neće živeti u svom vremenu, da je njihovo vreme iskočilo iz koloseka, otišlo negde mimo njih, drugarice se nalaze na mlečnom putu da prepletu misli i emocije i načine buket priča.
One zajedno ćute. Osećaju. Znaju. Šta su meridijani? Samo brazde neke nebeske oranice koje ih naizmenično obasipaju plodovima, zatim ostavljaju uskraćenim za iste, bez redosleda i pravila. Ipak, ne zaustavljaju ih u vezivanju čvorova od reči, koje neretko putuju kroz senke jednog zaostalog vremena.
Tako se one ponovo druže vođene nekim plemenitim silama i drugačijim balkanskim vetrovima.
Evolucija ručnog rada kao paukova mreža razapeta, lepljiva, doseže do najtananijih ušuškanih pretinaca svake od njih i uzdiže ih do visina za koje nisu ni slutile da ih mogu dohvatiti.
U vrtlogu sadašnjice nastade hekleraj, između ostalog kao pandan svim trodimenzionalnim goblenima, miljeima i šlingerajima njihovih tetaka,baka, strina… koji mudruju po kovčezima na tavanskim i podrumskim policama.

Ovde ćete biti svedoci, da je njihov presek,  jedna tačka.

by: Gospava, Anđelija i Spasenija