Zaglavljeni

Uzalud sam pritiskala papučicu gasa, mašina je cvilela kao da je nešto boli. Prednji desni točak se vrteo u mestu. Levi je davao znake pomaka, malo napred, pa malo nazad. Sve u svemu, ni pedlja dalje. Osetih blago preznojavanje. Dan od ranog jutra obeležen jednim kvalitetnim zaglavljivanjem u seoskoj kaljugi i saznanjem da ću prvi radni dan zakasniti na posao. Pogledah oko sebe. Pa, mogao je ovaj prvi septembar bar sunčan biti. Magla se sporo podizala. Učini mi se da vidim vrbe u daljini, mora da je i reka tu. Sama sam sebi bila kao vrba žalosna.

Nisam mogla da se ne setim gde sam bila pre godinu dana u ovo isto vreme. Otvaranje nove škole, tek izgrađenog naselja i priredba upriličena zbog prijema prvaka i svečano otvaranje, sve u jednom. Sve novo, sve miriše, opremljeni kabineti, svečana sala sa binom koja se na pritisak dugmeta spuštala i bila u nivou sa dvoranom i po potrebi podizala. Zavesa sa mehanizmom se podrazumevala. i to je bilo na dugme. Fiskulturna sala sa svim mogućim rekvizitima kao da je  plašila decu , pa su oni bojažljivo prilazili i pipkali predmete plašeći se da nešto ne pokvare. Međutim, brzo su se oslobodili.

Dobih četvrti razred da ih izvedem do kraja ili do novog početka kako se uzme, jer je njihova učiteljica otišla u penziju. Dobih decu zahtevnu, radoznalu, razmaženu… a ja početnik, tek sa studija. Bila je to školska godina provedena u naporu i znoju. Htela sam da budem dorasla zadatku i da ni po čemu ne zaostajem za daleko iskusnijim koleginicama. Izborih se nekako i rastadasmo se  moji četvrtaci i ja nakon što smo ostvarili sve pred nas postavljene ciljeve i zadatke. Bilo je tu na kraju i suza i zagrljaja… svega.

Kada me je direktor obavestio da ću sledeću godinu raditi u isturenom odeljenju naše škole u selu udaljenom dvadeset kilometara od grada, nije me ni obradovao, ni rastužio. Nikakvu predstavu nisam imala o tome. Samo onoliko koliko su koleginice koje su već radile tamo nekada usput prepričavale. U pitanju je mali broj dece, do deset. Samim tim odeljenje je kombinovano. To podrazumeva da se radi istovremeno sa prvim, drugim, trećim i četvrtim razredom. Škola ruinirana, stara, bez mnogo nastavnih sredstava i opreme. Deca, neobična.

Sa tim podacima sam krenula tog jutra, psihički pripremljena na jedan drugačiji nastavni rad i ponela dosta nastavnog materijala.

Pojavi se traktor iz pravca sela. Mlad dečko skoči, reče da će sajlu zakačiti da me povuče. Ne sećam se da je rekao dobro jutro. Kada je skroz prišao zaprepašteno primetih da ima oko deset godina. Bio je vešt kao da mu je dvadeset. Spretno je upravljao traktorom i ja shvatih da im je to svakodnevna rutina. Bar su mogli nasuti nekog kamena, pomislih. Bilo bi im jeftinije. Kamo sreće da je blatnjavi put u koji su se zaglavljivali automobili bila jedina naopaka stvar u ovom selu.

Nisam zakasnila. Ugledah školsku zgradu pravljenu pre Drugog svetskog rata. Objekat je bio mali, ali sa istaknutim ulazom iznad kojeg se nadvio lucni venac i šest stepenika kojima se stizalo do vrata. Vrata škole, nekada lepa, sa rezbarijom i staklenim pravougaonicima. Primetih da je svako staklo bilo različito. Valjda su menjali onim kojeg su trenutno imali pri ruci. Niko se  nije trudio da tu nešto upari ili složi. Uhvatih se za kvaku, metalnu, osetih hladnoću. Vrata zaškripaše.

Škola je imala dve učionice i jednu sasvim malu fiskulturnu salu. Jedna učionica se koristila, u njoj je bila peć kraljica na loženje, a druga je bila biblioteka, zbornica i čajna kuhinja sve u jednom. Fiskulturna sala nije bila za upotrebu. U njoj zatekoh gomilu iscepanih drva spremnih za jesen i zimu. Zauzeli više od pola sale. Dakle, to je bila šupa. Prozori kroz koje je zviždala promaja su bili podglavljeni kartonom, novinskim papirom i ponekom krpom.

Dočekala me Rajka, čistačica, domar i kafe kuvarica.Tri u jedan. Od treće uloge sam je odmah oslobodila, pošto ne pijem kafu, a čaj sam rešila da nosim u termosu. Bacih pogled na zidove jedine učionice. Očekivano ugledah malter koji otpada. Dečji crteži pokačeni, vidi se, tek reda radi. Usledio je šok, pozitivan, kada sam se okrenula prema tabli. Bila je  potpuno nova, bez ijedne ogrebotine sa lepim sunđerom i uredno poslaganim kredama. Sa zida na kojem su bila vrata, ne znam da li mi se rugala ili mi se smešila geografska karta Jugoslavije. Za ne poverovati. Ona , naravno, nije bila nova. Dakle, ovo je bila svojevrsna vremenska rupa sa  zaostalim tragovima svih mogućih vremena. Da nije bilo table, pomislila bih da sam zaista ušla u vremensku letelicu. Za toalet nisam pitala. Znala sam da je negde napolju, iza škole.

Posle nekoliko minuta pojaviše se deca. Svi na broju. Njih šest. Raznežih se. Jedan prvak, dva drugaka i tri četvrtaka. Upoznah se sa Nadom, Spomenkom, Bogdanom, Stefanom, Dragoljubom i Nevenom. Svi rumeni, sjajnih očiju sa ručicama koje već znaju i za najteže poslove. Bogdan mi se učini poznat, upitah da li me je njegov brat jutros… To sam bio ja sa traktorom, prekide me. Spomenka i on, sestra i brat uglas pričaju da su tog jutra prvo završili poslove u štali, a zatim doručkovali i spremili se za školu. Tata radi u firmi, a mama ima bebu. Bogdan četvrti, a Spomenka drugi razred. Postade mi jasno zašto im kosica miriše na stoku. To je bio miris koji je inače bio prisutan, jer je domaćinstvo u komšiluku, koje je graničilo sa školskim dvorištem, sve životnje pozicioniralo baš na toj strani, prema školi. Svinjac, kokošinjac i tor sa ovcama. Jedino su krave bile dalje. Školsko dvorište nije bilo ograđeno, samo četiri zamišljene linije. Parče ledine sa golom , košem i toboganom. Sve po jedan. Izgledalo je solidno. Bar sa časovima fizičkog neće biti problema. Hvataćemo lepo vreme kada nema padavina.

Prvih dana smo se detaljnije upoznavali, razgovarali i što smo se više zbližavali, to mi je plan i program koji je stajao ispred mene bio sve nerealniji. Njihova predznanja se nisu uklapala ni u kakve školske programe i planove. To su bila deca koja su do tančina znala opisati životinjski okot, ili frezanje  ( u tom trenutku nisam znala šta je to), ali nisu znala sve boje , vrste južnog  voća ili zanimanja ljudi. Znali su cepati drva, ali ni za jednog kompozitora nisu nikada čuli. Svaka učiteljica koja je ikada prošla kroz ovu učionicu je davala sve od sebe da ih što bolje pripremi za peti razred, kada bi oni trebali krenuti u grad sa ostalim vršnjacima. Iz generacije u generaciju priča se ponavljala, teško su napredovali i većinu naučenog zaboravljali i naravno veoma odudarali od gradske dece. Zašto je taj rad bio jalov, teško je bilo objasniti.Delimično što se nebriga za školu prenosila sa kolena na koleno, a delimično zbog porodica gde su bili preopterećeni poslovima i kažnjavani batinama. Nisu ih se stideli. Batina je bila najnormalnija stvar u njihovoj svakodnevnici.

Na prvom roditeljskom, jedan od tri prisutna roditelja me savetovao kako da postupam sa njihovim sinom. Ništa dok ga ne vežeš za stolicu. Onda, udri! Samo tako će mu nešto ući u glavu. Onda su se svi smejali, a ja sam zamišljala Dragoljuba u kućnoj atmosferi. Jedva se suzdržala da ne zaplačem, jer već sam primetila da se dečak štreca i pokriva rukama glavu kada mu priđem.

Nevena mi tri dana nije bila u školi, jer nije imala šta da obuje. Šapnuo mi Stefan. Kada se pojavila u novim patikama četvrti dan, jedva je koračala. Kupili joj male.

Najviše su voleli časove Prirode i društva. Donosila bih voće koje oni nikada nisu videli: ananas, nar ili nešto treće, analizirali bismo ga, crtali i na kraju jeli. Svaki trenutak sam koristila da im puštam lepu muziku, klasičnu, pop strani i domaći, rok. Nisu pokazivali nikakvo interesovanje. Mislim da im je interesantnija bila matematika. Kasnije su mi to i priznali.

Geografsku kartu Srbije sam lično poručila, jer nisam mogla dočekati da je nabavi škola. To im je bilo interesantno. Crvenim flomasterom smo označili tačku gde se nalazi njihovo selo, a plavim sva veća mesta oko njega.

Jednog dana se pojavio neki novinar iz grada. Doneo deci šest kompleta školskog pribora i šest knjiga “Bajke” u tvrdom povezu. Slikao ih, kratko popričao sa njima, slikao školu i otišao. Kroz par dana osvanu na netu reportaža sa puno fotografija i malo teksta. Pozlilo mi je kada sam pročitala kakve komentare je stavio ispod slika. Ruglo Srbije!  Rupa na geografskoj karti! Hajde što je to pisalo uz fotografiju zgrade, ali ispod onih lica, moje dece… onih veselih okica i ručica koje stežu upravo dobijenu knjigu. Samo mi je bilo žao što mu nisam znala ni ime, ni naziv novina ispred kojih je došao. Zvala sam direktora da pitam koga je to poslao. On mi je rekao da se ne uzbuđujem  i nadugo objašnjavao kako stvari stoje. Stoje nakrivo, ako je ovo način da škola dobiije fasadu! Urlala sam. Izrugivao se sportskom terenu. Da je samo malo duže ostao sa decom video bi da su oni srećni na tom terenu kako gradska deca nikada nisu.

Deca mi zatražiše jednog dana, lepo me zamoliše, da im ne zadajem domaći zadatak za sutra. Upitah zašto. Njima nelagodno, kažu kod Nadine tetke je silaža, pa bi svi da idu. Pa, ako može. Može, naravno. Sramota me da kažem da ne znam šta je silaža. Zamolih da mi  objasne kako provode taj dan i tako naučih da se sve od kukuruza što ostane posle branja stavlja u mašinu, a ona izbacuje presovane kocke. To se slaže u ambare i zimi se krave hrane sa tim. Ne razumeh baš najbolje zašto se oni toliko raduju tome i šta je toliko interesantno. Pretpostavila sam, sigurno se igraju sa kockama od kukuruzovine, slažu ih, skaču po njima… a kada se sve završi svi prisutni se počaste jelom i pićem, pa je to sve skupa jedna seoska fešta. Nikada ne odoh da vidim silažu, a imala sam želju. Ne dade se.

Pisala sam dnevnik jedno jutro i ne primetih da je uveliko vreme da deca dođu na nastavu. Preseče me Rajka. Ti ne znaš? Neće ti oni jutros doći? Zašto? Pitam. Oženio se sinoć jedan tu momak , to se slavilo sve do jutra. Neće niko ustati do dvanaest. Sutradan ih pitam odakle je mlada. Ko da je važno odakle je, odseče Bogdan. Svakako će otići ubrzo. Nijedna nije ostala duže od petnaest dana. Svaka se vrati svojima. Bi mi smešno.

Tako red suza, red smeha doterasmo školsku godinu do kraja, a da mi nije bilo teško što sam svaki dan vozarila dvadeset kilometara, zaglavljivala se , Bogdan me čupao, nailazila na potpuno blesave izgovore za neurađen domaći, tipa telila se krava… Kasnije sam tu decu gledala kada stignu u gradsku školu u starije razrede i trudila se da im pomognem oko učenja. Imali su vremena do polaska autobusa za selo, pa bismo se našli u biblioteci. Iz godine u godinu njih je bilo sve manje. Selo se gasilo. Na školi nikada nije urađena fasada.

Mnogo godina kasnije kada bi sa porodicom otišla na izlet pored reke ispod vrba, gledala bih u pravcu krovova, koji su virili iznad kukuruznog polja, pitala se gde su sada. Redovno smo se zaglavljivali, ali Bogdana sa traktorom nigde nije bilo.

by: Spasenija