VINO KAO VREMEPLOV
” Volim sve što je staro: stare prijatelje, staro vreme, stare manire, stare knjige, stara vina.”
Oliver Goldsmith
Zurim u redove , čitam nekoliko puta i pokušavam da se udubim u svaku reč gospodina Goldsmitha.
Stari prijatelji, oslonci,druženja bez interesa… Uvek ih se rado setim. Žao mi je što su malobrojni u blizini. Oni me vraćaju u detinjstvo,zbog čega i jesu “stari”.Sve su “stariji” što smo mi bili mlađi kada smo se družili.
Staro vreme, tu već počinjemo da ličimo na naše bake i deke. “E, u naše vreme sve je bilo…” Priznati moram, bilo je draži i u toj muzici i u toj modi, stilu života. Nekako sve je bilo romantičnije.
Stari maniri, ljubim ruku, hvala lepo… pa pod ruku, pa naklon uz skidanje šešira…
Stare knjige, požutele, prašnjave, pohabane, miris koji mi je u nosu, ali koji ne mogu da uporedim ni sa čim. Jednostavno, miris starih knjiga.
I na kraju,
staro vino. Vidim neki vinski podrum, koji je deo plantaže, nekog nepreglednog zasada vinove loze, na brežuljku. U njega se silazi starim kamenim stepenicama. Oseti se hladnoća i potrebno je par sekundi da se oči naviknu na mrak. Nekoliko prostorija, međusobno povezanih, diskretno obasjavaju zidne lampe. Zidovi našarani položenim flašama, a sve skupa začinjeno prašinom i paučinom. Ćute grla i čepovi zapečaćeni voskom. Sinonim za strpljenje.
U centralnom delu svake od tri prostorije je masivan drveni sto, grub, nedorađen, hrapav i na njemu spremne čaše. Okrenute naopačke na drvenoj tacni.
Laički zamišljam da je u jednoj odaji belo vino, u drugoj crno, a u trećoj roze. Uredno složeno po godinama berbe, kao knjige u biblioteci.
Da li ja to čujem neku muziku? Neki instrumental? O, pa ovde se može i zaplesati!
Onda mi domaćin držeći bocu u rukama nudi da je otvori. Pita me: ” Hoćemo li neko starije?” “Naravno”, odgovaram. “Evo ga , iz hiljadu devet stotina pedeset osme.”
Zatvaram oči dok naginjem čašu. Moj tata je imao tada dvadeset dve godine. Redaju mi se crno- bele slike iz tog perioda, mnogo puta premetane po mojim rukama, kao slide show. Karaktristična fenkare frizura, elegantno odelo, šimi cipele, a onda i mama pored njega sa natapiranom, zalakiranom frizurom i malom tašnicom preko ruke.
Eto, to vino koje pijem je kao vremeplov, pa su roditelji mladi, stare knjige nove, maniri živi, a stara prijateljstva ni započeta. Magija se nastavlja svakom narednom čašom. Razmišljam šta bi bilo da mi je ljubazni domaćin ponudio vino iz hiljadu devet stotina dvadeset osme. Onda bi verovatno mogla da se družim sa mojim dedom.Vidim ga spakovanog, rešenog da ide u Ameriku, u braon odelu, malo tamnijem šeširu, sa kožnim , velikim , na ćoškovima metalom ojačanim koferom, kako se pozdravlja sa bakom na kućnom pragu. Ona u širokoj suknji, opancima, na glavi marama. Ako se dovoljno udubim, mogla bih i da ih zagrlim.
Kažu u vinu je istina, pa mora biti, kada je svedok vremena.
by: Spasenija
Савремени хеклерај 